Reka u “Dolini Čubure”

Autentično beogradsko naselje, zapravo je nastalo kao jedno spontano, veliko predgrađe, ili, bolje rečeno rubni deo grada. Jer, na starim mapama Beograda s kraja 19. veka današnji deo Vračara označen je velikom belinom na kojoj nema ulica niti kuća, samo sa natpisom “Dolina Čubure”.

Placevi su podeljeni, a onda su se nizale kuće, baš kao što se to i danas radi u nekim novim krajevima. Stihijski, ali sve sa željom da se porodice skuće, u miru periferije.

Takva naselja obično nastaju kada posle teške krize ponovo osvane vedro jutro… Premda zemlja nije u dobrom stanju, rađa se nada, započinje život. U slučaju Čubure, ta kriza bio je Prvi svetski rat.

“Nije dugo potrajalo, posle Prvog svetskog rata, da se vitalni srpski narod povrati od patnji, nemaštine, pa i boleština kao što su bile španska groznica i tifus koji je po Srbiji harao u ratu. Vratili su se polako i vojnici s fronta, i oni iz zarobljeništva, i oni iz stranog izgnanstva u Francuskoj i drugim zemljama. Vraćali su se i odrasli i nedorasla deca, koje su francuski saveznici velikodušno bili prihvatili.

Ponovo su se preživele porodice našle na okupu. Zavladao je neki silni polet da se kuća i domaće ognjište obnove, pa ako treba i ponovo sagrade.

Tu u našoj prestonici, na proplancima Neimara i Čubure, na padinama Pašinog brda i udoljicama Dušanovca, gde je bilo vazdan praznih placeva, započela je izgradnja manjih porodičnih kuća, već prema imovnom stanju; delom lepih vila, a delom skromnijih kuća sa sobom, kujnom, šupom, podrumčetom ili i bez njega.

Nije svuda ni bilo kanalizacije, pa su tu i tamo sagrađeni i poljski klozeti u dvorištu domaćinovom.”

Tako je o Čuburi pisao Dimitrije Knežev, predratni student prava, koji je objavio memoare “Beograd naše mladosti“,

Deo tog nekadašnjeg periferijskog duha Čubure još može da se oseti ponegde u ovom kraju. Kućerci kojima je fasada otpala, zanatlijske radnjice na kraju života, uske i neobično isprepletene ulice, dvorišta obrasla u puzavice – još su slika nekih delova Vračara.

Ne treba mnogo mašte da se zamisli to isto naselje pre stotinu godina – “isključite” automobile i zamislite tek poneki, spori, koji kao da je zalutao u ulice u kojima se čuje dečja graja, a ljudi u svedenoj garderobi prelaze s kraja na kraj ulice.

Onim glavnim pravcima provuče se i neki bučni autobus, a on možda doveze i neko novo lice.

Na zgrade zaboravite, ali i na asfalt. Bilo je samo mnogo prašine i blata, i ponegde ostataka turske kaldrme.

Tarabe su drvene, a između dvorišta postoji “kapidžik“, vratanca koja se nikada ne zaključavaju, jer prve komšije su uvek dobrodošle, bez najave i dozvole da kroče u susedno dvorište.

Na vrata dolaze mlekadžije, koje iz boca prodaju mleko, jer, drugačija nabavka ove namirnice nije ni mogla da se zamisli.

Kroz Čuburu je tada tekla omanja reka “potok” i to koritom na mestu gde je sada Južni bulevar. Zlo je bilo kada bi se “potok” u proleće izlio, a nabujala voda plavila okolne kućerke i udžerice sa podovima od zemlje. Vonj blata bi davio mesecima nakon toga.

Bilo je i trave, mesta gde su mogli da se vide ljudi koji sede na ćebadima, sviraju i pevaju.

Među udžericama nicale su i neke kuće dobrostojećih domaćina, a i danas se može videti poneka usamljena vila iz tog ranog čuburskog perioda. Iako je sve više postajala poprište jakih socijalnih razlika, ipak je postoja izvesna “staleška” trpeljivost između ljudi iz dvorišta i sve većeg broja vlasnika vila i višespratnica koje su krenule da niču u ovom kraju od početka tridesetih godina 20. veka.

“Da bi ljudi mogli mrzeti jedne druge zbog nešto različitig životnog standarda, bilo je nepojamno. Svako je znao za svoje mesto u društvu i poboljšavao ga je vrednim radom, školovanjem dece i poštenim životom“, pisao je Knežev u svojoj priči o Čuburi.