“Ranč prokletih” nastao i nestao zbog pruge

Kada je 1879. godine započeta izgradnja monumentalne zgrade Železničke stanice na Savskom trgu neimari su morali da prvo naspu veliku naplavinu na okuci rekle Save – famoznu “Baru Veneciju“.

Močvarni teren koji je najmanje dvaput u toku svake godine potapala savska voda, bio je smetnja za napredovanje modernog Beograda i podsetnik na teška vremena opšte stagnacije pod otomanskom okupacijom, koja su se upravo završila.

Zbog stalnog prisustva plavne vode i velikih baruština, Beograđani su posprdno ovaj prostor nazvali “Venecijom“. Kralj Milan Obrenović je odlučio da se iskopa zemlja “u okolini” tadašnjeg grada, na ledinama kod Đurđevog brda, i da se odatle vozi da bi se nasuo veliki deo baruštine i stvorilo čvrsto tle za novi ukras prestonice Kraljevine Srbije – stanicu.

Graditelji koji su počeli da svakog dana kopaju ogromne količine zemlje na pustoj ledini nisu ni mogli da naslute da pripremaju teren ne za početak dvadesetog, već 21. veka i da će jednog dana neka druga železnička stanica biti baš na tom mestu, a da će rezultat njihovog iskopavanja ostaviti naziv celom ovom kraju koji će vremenom postati opšte poznat – Prokop.

Teško da je iko mogao da pojmi tako nešto krajem pretprošlog veka. Jer, usledile su godine u kojima se grad zaista proširio čak i na prostor samog Prokopa, mada se taj deo isprva nije ni smatrao Beogradom.

Dame i gospoda koje možete da vidite na romantičnim fotografijama sa Terazija i Pozorišnog trga tog vremena, nikada ne bi kročili na to mesto. Ono je, baš kao i Jatagan ili Pištolj mala, bilo za izbegavanje.

Ali, zato su neki od nasmejanih i neuglednih radnika koji su takođe upadali katkad u kadrove lepih terazijskih fotografija, u ovom kraju živeli.

To i nije bio kraj, ni deo grada, ni predgrađe. U početku, to je bio čemer. Nisu ni oni bili činovnici zaposleni u opštini beogradskoj, nego – kočijaši, najniže zanatlije, zidari nadničari. U Prokopu su živeli oni koji su u Beograd došli trbuhom za kruhom, a od skupih kirija za memljive sobe pobegli van grada pod plehane krovove i daščane kućice.

Eh, da je bar po jedna porodica živela tu – pod jednom udžericom skućile bi se najmanje dve. Domaćice bi kuvale ručak na vatri, dok bi se deca igrala po utabanoj zemlji – to je bio pod.

Temelji ovih kućica bili su od dva reda cigli. Hladnoća, fijuk košave i vlaga nisu bili ništa novo, na to su se Prokopčani svikli. Ali, kad krenu da liju prolećne kiše, e to je bila prava muka. Suva zemlja postala bi blatna lavina od koje su meštani pošto-poto štitili svoje udžerice.

I živelo se tako, divlje… sve dok opština nije popustila i 1929. proširila granice Beograda. E, onda je došla “legalizacija”. Ali, Prokop je ostao bedan i postao predgrađe. Najveći paradoks čitave sage o ovom delu grada bio je u tome da su svega nekoliko stotina metara od granica Prokopa već tridesetih godina XX veka počele da se grade najluksuznije beogradske vile, na padinama obližnjih Topčiderskog brda i Dedinja.

Jedni do drugih stajali su u nekoj nepojamnoj “kohabitaciji” najbogatiji i najsiromašniji Beograđani, deleći isti vazduh i pogled na centar grada, ali ne videći jedni druge, u dve paralelne životne ravni koje se nigde nisu sretale.

Grad je rastao, a Prokop je, može se reći – stasao. I postao je sastavni deo Beograda već uveliko. Uz malo mašte i šetnje današnjim ostatkom starog naselja možda može da se dokuči kako je sve to jednom izgledalo. Verovatno više nije bilo toliko kuća od drveta i kartona, ali su iznikle one tipične beogradske udžerice.

Skromne, ali pune porodične topline, nadograđene, skarabudžene, ali ipak “čvrste”, dovoljne za miran život u, sade već širem centru grada, okružene sa svih strana modermnim bulevarima, ali nekako fizički stešnjene jasnim granicama Prokopa.

Veliki planovi iz sedamdetesetih godina presudili su ovom mestu. Obilazili su ga bulevari, ali nekom čudnom igrom sudbine, pruga je bila razlog njegovog kraja.

Kao što je nastalo zbog izgradnje železničke stanice u XIX veku, tako je sada došlo na red za sravnjivanje takođe zbog jedne druge železničke stanice – 1975. godine počinje izgradnja velikog čvorišta koja je podrazumevala i mnogo skuplju investiciju, tunele ispod Vračara i Dedinja, novi most preko Save i dve velike ranžirne stanice koje je trebalo da čine okosnicu novog železničkog čvora.

Srušeno je 50 udžerica, a oko 70 domaćinstava dobilo je stanove u novim beogradskim naseljima – Železniku, Braće Jerković, Medakoviću, Žarkovu, Zemunu.

Žiri konkursa za izgradnju Železničke stanice smatrao je da je Prokop idealno mesto za nju jer ima, ispostavilo se, povoljan položaj u odnosu na sve delove grada i uklapa se u postojeći sistem saobraćajnica.

Od nekadašnjeg Prokopa danas je ostalo samo Maleško brdo, nekada bočni deo i uzvisina nad starim naseljem, sada jedini sačuvani trag na nekadašnju “favelu”.

Iako više od veka opterećeno socijalnom marginalizacijom, sada se za nekadašnju tegobu smeše bolji dani. Uz novu stanicu i nove urbanističke planove, starosedeoce ali i one koji su u međuvremenu ovde svili svoje beogradsko gnezdo, čekaju neke nove perspektive, toliko različite od onih iz prošlosti.

“Ranč prokletih”, kako je Prokop jednom davno nazvan, sada polako postaje prostor sa daleko boljim izgledima, o čemu svedoče brojne nove i luksuzne zgrade koje se sve više viđaju u ovom kraju poslednjih par godina.

Ipak, za svakog ko bi želeo da vidi šta je Prokop jednom bio, još uvek postoji tačka na kojoj ta teskoba može da se oseti kao nekad i gde i danas ne dolaze gospođe i gospoda sa Terazija – omanje “nehigijensko” naselje tik uz ulaz u jedan od železničkih tunela, skrajnuto u slepoj ulici, daleko od svih, puno nekog svog života.

Preživeli trag onog nekadašnjeg Prokopa, kao poslednji otpor davne istorije.