Poput drugih svetskih metropola početkom 1997. godine i Beograd je dobio knjižaru u kojoj su knjige i strani časopisi mogli da se kupuju – non stop.
Tako su ljubitelji pisane reči i u pola noći mogli da svrate u radnju Studentskog kulturnog centra i snabdeju se omiljenim štivom. Tamo je, naime, bila smeštena prodavnica knjiga koja je po prvi put u našoj zemlji radila 24 časa.
Novo zdanje izgrađeno je u tadašnjoj Ulici srpskih vladara (danas Kralja Milana), na mestu nekadašnje provizorne picerije “Vrabac”, i prve kupce primilo je oko Nove 1997. godine.
Zavod za zaštitu spomenika kulture RS dao je sve potrebne dozvole da se neposredno u blizini zgrade SKC, koja je u to vreme punila vek postojanja, podigne moderan objekat, ali naravno pod uslovom da se ne naruši postojeći ambijent.
Knjižara je izgrađena u dva nivoa, ukupne površine oko 100 kvadratnih metara, a ideja je bila da se njenim otvaranjem “održi duh vremena” i “stalno prisutne mladosti u ovoj kući kulture“. Transparentna fasada, prema tvrdnjama arhitekata koji su je projektovali, “savršeno se uklapala u ambijent” SKC, gradjenog u duhu akademizma.
SKC je tada predstavio 25 dela iz svojih biblioteka “Prozorja”, “Tačke oslonca”, “Svetovi”, “Trag”, ali i ediciju Posebna izdanja.
Mesto je dobilo jednostavno ime “Beograd”, a Studentski kulturni centar se trudio da zadrži imidž mesta kakvo je bilo u prethodnoj deceniji, kada su se pod krovom nekadašnjeg Oficirskog doma, zdanja burne istorije, dešavale stvari koje su ostale zauvek zapamćene, poput bujanja “novog talasa” i muzičkih grupa kao što je bila “Šarlo akrobata“.
Istovremeno, nad mestom je trebalo da lebdi duh onih knjižara koje su u osamdesetim imale kultni status za Beograd, poput čuvene “Cetinjske”, ili “Kod Ive”, koja je bila prvo takvo mesto koje je radilo znatno duže od propisanog radnog vremena, do kasno u noć, i gde je skoro svaki dan bilo moguće sresti popularne pisce u druženju.
Vreme u kome je knjižara nastala bilo je teško, opterećeno bremenom ratova u kojima se raspala Jugoslavija, izbegličkih stradanja, sankcija i siromaštva koje su donele, i sama pojava takvog objekta delovala je kao sitan tračak podsećanja na “nekadašnji”, ustvari, normalan život koji je najveći broj Beograđana priželjkivao da se vrati u njihov grad.
Izgradnja je koštala oko milion dinara, a novac su obezbedili Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture, kao i Grad Beograd.
Iz nekog razloga, ova knjižara nikada nije dostigla posebnu popularnost, uprkos modernom izgledu za svoje vreme i činjenici da je, bar u početku, kako je bilo najavljivano, radila 24 časa. Slavu prave gradske knjižare u to vreme držao je neprikosnoveno “Plato” u prizemlju Filozofskog fakulteta, a naredne decenije će doneti u Beograd još mnogo novih knjižara, od kojih jedna velika i izuzetno posećena danas radi i u samom SKC-u, na ulazu u ovo zdanje.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
