Požar na Karaburmi – kad radnici životima spašavaju fabriku

Jaka fabrička sirena oglasila se 5. maja 1934. u ranim jutarnjim časovima. Dugo isprekidano pištanje pozivalo je u pomoć. Iako je pogon bio na Karaburmi, zvuk se čuo čak do Kneževog spomenika.

Daleko iza Pančevačkog mosta, koji je u ono vreme bio daleka periferija, divljao je veliki gust oblak dima, a masa radoznalog sveta jurila je ka ovom delu Beograda. Odmah za njima i tri vozila Požarne komande krenula su uz neprekidno zvonjenje velikom brzinom Knez Miletinom ulicom.

Masa sveta želela je da sazna odakle dolazi taj dim, jer su znali da je u tom kraju radilo više fabrika. A, onda se odjednom pronela vest: „To gori štofara Vlade Ilića!“.

Uobičajeno fabričko jutro nije ukazivalo na nesreću. Oko 700 radnika zauzelo je svoja radna mesta u velikom pogonu za izradu štofa.

Svako je radio svoj posao kada ih je trgao pisak sirene. Vika sirena svirala je neprekidno na uzbunu, a manje su je dopunjavale.

Kao pod komandu sve instalcije u fabrici su prestale s radom osim male mašine, nekog dizel motora koji je pumpao vodu. Sedam stotina radnika za tili čas ispunilo je prostrani fabrički krug.

Svi su znali da se neka nesreća dogodila, a sve je ukazivalo da je stradalo odeljenje za preradu pamuka. Radnici su velikom brzinom istrčali niz stepenice dolazeći na zborno mesto.

Plamen je već počeo da hvata krovnu konstrukciju, a gusti oblaci dima obavijali su fabriku sa svih strana. Pamuk je pucketao u plamenu. Prizor je, malo je reći, bio jeziv. Ali, tu nije bio kraj.

Kada su svi radnici bili postrojeni poslovođa fabrike komandovao je: „Prvo odeljenje na svoje mesto za pumpe! Na posao!“. I tada je 70 ljudi zgrabilo pumpe i creva i dugačkim fabričkim stepenicama se uputilo na krov zgrade. Ljudi su radili požrtvovano i brzo. Mlazevi vode su se mešali sa dimom i plamenom koji se još nije smanjivao.

Poslovođa je tražio pojačanje pošto se situacija nije menjala. Vatrena stihija pretila je da će uništiti čitav pogon. Radnici koji su uglavnom bili iz odeljenja mašinskog osoblja i bili su dobro obučeni. Radili su kao najbolje organizovana požarna četa. Razbijali su prozore, lomili krov i ulazili u plamen.

Važna stvar bila je i da je 70 radnika, koji su gasili požar, ustvari bili članovi požarne čete, koja je vežbala u krugu fabrike kadgod je bilo prilike.

Petnaest minuta od pojave požara stigli su i vatrogasci. Masa sveta sklanjala se preplašena neprekidnim zvonjenjem zvona na prvom automobilu požarne čete. Tada se desila nova nesreća. Vatrogasni autobus je jureći kroz okupljene radnike zakačio točkom jednog od prisutnih i polomio mu nogu.  On je hitno drugim kolima prebačen u Opštu državnu bolnicu.

Gašenje požara u fabrici pamuka je tek dolaskom profesionalaca stavljeno pod kontrolu. Na lice mesta stigao je svojim automobilom i gazda fabrike Vlada Ilić, koji je u trenutku izbijanja požara bio u svom drugom pogonu u Radničkoj ulici. Čim je stigao počeo je i sam da radi na gašenju vatre i izdavao naređenja na svakom koraku.

Požar je, kako je utvrđeno, izbio u odeljenju za preradu pamuka i sumnljalo se da ga je izazvala mašina Rajs koja je češljala pamuk. Verovatno je da su se lageri pregrejali i usled toga je iskočila varnica koja je odmah zahvatila suv pamuk.

Za kratko vreme uništene su sve instalacije,  a izgorela je i veća količina pamuka. Procena je bila da je napravljena šteta od 200 hiljada dinara, odnosno toliko je trebalo da se sve ponovo dovede u red.

Interesantno je da je samo posle sat vremena fabrika nastavila da radi. Ogromni razboji su uz potmuli tresak počeli da se vrte, a velike valjalice da valjaju izrađeni štof. Daljeg rada bili su pošteđeni samo članovi fabričke požarne čete koji su potpuno mokri – otišli svojim kućama.