Srbija je poput otvorenog polja kojim su vekovima milom i silom špartali razni narodi, mešale su se kulture, tutnjale vojske… I, to nije samo zbog geografije – naš narod, na vetrometini, oduvek je srdačno primao svakog gosta. Ali, dobronamernog gosta.
Prihvatali smo i drugačije vere, kulture, običaje, ali nikada siledžije, agresore, napasnike i one koji remete osnovni građanski i hrišćanski zakon. Svoje voli, tuđe poštuj prestaje da “radi” kada je to tuđe iznad granice pristojnosti, dobrodušnosti i ljudskosti.
A da je Balkan zaista od vajkada bila granica kultura svedoči i jedan istorijski momenat, jedno “zaustavljanje” na “granici” i “rasvetljavanje” prestupnika koji je učinio nešto što u Srbiji, a ni zapadnije, nije moglo da se toleriše!
To je bilo raskrinkavanje jednog trgovca robljem, koji je na tlo Srbije kročio sa svojom “robom”, četiri nesrećne devojke istočnjačkog porekla.
I mislio je da njima i u Beogradu može da gazduje. Ali… Srbija je tada već bila država koja je stremila Zapadu, pa nije gajila samo hrišćanske običaje u kojima ovakvom ponašanju nema mesta, već je imala i kodifikovan Ustav. Taj Ustav spasao je robinje!
Trgovac robljem, poreklom Dagestanac, sa devojkama je iz bespuća Azije krenuo u Bosnu, a 1879. godine zaustavio se u Beogradu.
Dame i gospoda beogradski, kada su videli prelepu tamnoputu ženu i još tri devojke smeđe puti, čija voljam sloboda, telo, čast, sve što imaju potpada pod volju njihovog robovlasnika nisu sedeli skrštenih ruku. Običaj nije da se lepo dočeka neko ko krši hrišćanske univerzalne norme. To nije tolerancija.
A onda, intervenisala je policija, “spasla” Dagestanca ljute mase, ali ga je i pošteno kaznila. Ostao je bez svoje “robe”. Rekli su mu da nije više u Turskoj, nego u Srbiji, da kod nas nema ropstva i da mora da se odrekne “vlasti” nad devojkama.
A šta su znale one o slobodi? U kakvoj su sredini odrastale, da li su bile svesne da na svoje telo imaju prava? Da li su bile svesne da više nisu robinje, nego slobodne žene koje mogu da biraju kako će nastaviti svoj ćivot…
Ipak, to im je dato – postale su slobodne žene i dobile su pismeno rešenje da su oslobođene po slovu Ustava Srbije.
“Ne po nekoj potrebi, niti iz nekih verskih razloga, nego iz čiste čovečnosti, oslobođena je (ta) žena iz ropstva, uz dozvolu da iz Beograda ide kad hoće i gde hoće, a ako želi da ostane, može sebi za muža da bira Turčina ili koga već zaželi, a da bira i veru, jer je potpuno slobodna”.
Dokaz da su rešenje dobile bio je – otisak prsta mastilom.
Dagestanac ipak nije shvatio šta znači sloboda. On je i dalje mislio da je trgovac, a da su žene roba.
Verovao je da je opljačkan i urlao je. Ali, slovo zakona bilo je jače!
Nakon ovog događaja nije bilo moguće videti trgovce koji sa sobom nose – robove.
Inače, Ustav iz 1869. poznat je po tome što je suspentovao važenje Turskog ustava i otškrinuo vrata parlamentarnoj demokratiji.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
