Sredinom 19. veka u Beogradu je počeo da se formira građanski sloj koji su u najvećem broju činili trgovci i zanatlije.
Na razmeđi 19. i 20. veka oni su bili približno jedna trećina stanovništva prestonice. Njihova imena vidimo u spiskovima opštinskih odbornika koji su odlučivali o razvoju Beograda, a mnogi su i obilato podupirali brojna humanitarna i strukovna udruženja.
Jedan od njih bio je trgovac Dragutin Muškatirović.
Rođen je 2. maja 1876. godine u Obrenovcu. Njegov otac Novak, sa suprugom Anicom doselio se u Obrenovac iz Bačke i tu otvorio kolarsku radionicu. Sin Dragutin je bio ozbiljan dečak, koga su posle završene osnovne škole dali u jednu mešovitu radnju na Maloj pijaci u Savamali da izuči trgovinu.
Po okončanom šegrtovanju i nekoliko provedenih godina kao kalfa, Dragutin je, pod svojim imenom, otvorio sličnu trgovinu, takođe na Maloj pijaci.
Nalazila u jednoj od dve jednospratne stare kućice koje su postojale do kuće Luke Ćelovića.
Tu je proveo ceo svoj vek. Isprva je samo prodavao seljacima bakalsku i manufakturnu robu, da bi kasnije uveo i magazadžiski posao kupujući od njih suvu šljivu, žito i pasulj za dalju prodaju na veliko.
Vredno radeći, stekao je lep imetak i kupio je u ondašnjoj Bosanskoj ulici, danas Gavrila Principa broj 41, kuću drvarskog trgovaca Atanasija Kumanudija. Ta kuća sa visokim parterom i sada postoji.
Tragično je nastradao novembra 1938. godine, kada ga je na pešačkom prelazu oborio jedan automobil, dok je prelazio preko tadašnjeg trga Slavija. Nije ga čuo, jer je bio nagluv.
Površnim uvidom u njegovu biografiju reklo bi se da se radi o trgovcu čiji su se rad i sveukupan život odvijali na prostoru oko Male pijace u Savamali, opevanoj u čuvenoj pesmi.
Međutim, iako je život Dragutina Muškatirovića izgleda tekao mirno i bio lišen bilo kakvih interesantnih pojedinosti, njegovi potomci, svojim znanjem i radom izdvojili su se i stekli priznanja iz mnogih oblasti.
Sa suprugom Stanom dobio je četiri sina. O trojici njegovih sinova nema mnogo podataka. Zna se da je Ljubisav (1899–1952), završio Visoku trgovačku školu u Berlinu i da je od jula 1930. godine radio kao činovnik Narodne banke u Beogradu. Sazidao je za svoju porodicu dvospratnu kuću na Dedinju koja i danas postoji.
Borislav (1902–1946) je bio trgovac i nasledio je oca u poslu, a najmlađi Đorđe (1907–1999) je bio inženjer.
Životna priča najstarijeg Dragutinovog sina, Dušana (1898–1952) je najinteresantnija. Sa samo 17 godina prošao je Albansku golgotu, povlačeći se sa srpskom vojskom ka Krfu kroz snežne pustinje albanskih planina. Završio je studije medicine u Lionu i kao lekar-hirurg službovao je u Bihaću, Banjaluci i Kruševcu.
Uhapšen je tokom Drugog svetskog rata od strane Nemaca i sproveden u Banjički logor pod optužbom za saradnju sa kraljevskim pokretom otpora koji je vodio general Dragoljub Mihailović “Draža”, odakle je kasnije prebačen u nemački logor Osnabrik.
Po završetku Drugog svetskog rata nije želeo da se vrati u novoformiranu, socijalističku državu. Kratko se zadržao na radu u Nemačkoj i Engleskoj, da bi se konačno nastanio u Kanadi, gde je ubrzo i preminuo od iznenadnog srčanog udara.
Kada se govori o potomcima Dragutina Muškatirovića, neizostavno se moraju pomenuti i dvojica njegovih unuka, Dušanovih sinova.
Stariji Dragutin (1932-2021), koji je poneo dedino ime, bio je profesor i dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu, šef Katedre za hidrotehniku i istaknuti saradnik Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“.
Bio je jedan od naših najpoznatijih eksperata u oblastima rečne hidraulike, regulacija reka, plovnih puteva i pristaništa, teorije rečnog nanosa, uređenja i zaštite rečnih slivova.
Mlađi sin, Milan Gale Muškatirović (1934-1993) bio je profesor organske hemije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, na kome je jedno vreme bio i dekan.
Ipak, široj javnosti mnogo je poznatiji kao reprezentativac, vaterpolo golman, koji je dva puta učestvovao na Olimpijskim igrama, od kojih se sa onih iz Tokija 1964. vratio sa srebrnom medaljom. Njegovo ime danas nosi Sportski centar na Dorćolu, u Beogradu.
Posle Drugog svetskog rata, rešenjem Komisije za nacionalizaciju, naslednicima trgovca Dragutina Muškatirovića nacionalizovani su svi objekti koji su se vodili na adresi Gavrila Principa 41.
Sin Milana Galeta, Srđan Muškatirović, u svetu sporta ostao je zapamćen po nastupu na Olimpijadi u Barseloni 1992. kada je Srbija već bila izložena sankcijama i bojkotu zbog građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Srđan je bio teniser, a kasnije je u javnosti bio poznat kao istaknuti poslovni čovek.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
