Popodnevne žrtve Knez Mihailove u ratu za pravo prolaska

Knez Mihailova. Ulica za sve i za svakoga. Turisti je ne mimoilaze. Duša je Beograda.

A ne tako davno bila je veoma opasna za one koji kroče u nju. Više za pešake nego za vozače. Ticalo se života i smrti.

Nije skoro pa bilo popodneva da neko nije nastradao u Knez Mihailovoj.

Zašto baš u to doba? Zato što je to bilo vreme za –korzo!

Uglavnom su doktori beležili lakše i nešto teže povrede, jer srećom u toj 1927. godini, kada se masovno širila inicijativa da nadležni nešto konkretno i krupno urade po pitanju bezbednosti, vozila ipak nisu mogla da postignu neku značajniju brzinu da bi u svakom gaženju bilo obavezno i smrtnih slučajeva. Mada… i toga je bivalo. Ginulo se na korzou.

U tim danima o kojima pišemo bunili su se i pešaci, i vozači, i vlasnici trgovina u Knez Mihailovoj. Svako je svakome smetao kada otkuca sat da korzo oživi.

I mlado i staro bi izašlo da nogu pred nogu špacira od Terazija do Kalemegdana, vodeći usput abrove i teške političke priče, pokazujući najnoviju garderobu jedva čekajući da baš na tom mestu se njome podiče, pa su ispunjavali trotoare toliko da je dolazilo do zastoja, opšteg kolapsa!

I niko više nije mogao da uđe u neku od načičkanih radnji uzduž ili da iz njih izađe, jer su ulaze blokirali šetači. Prodavci su pokušavali da ih odguraju, besni što im sprečavaju posao.

Zato bi onda svetina većinom silazila na kolovoz, iako se to tadašnjim zakonom nije smelo, pa bi zakrčili i put, a vozači su u prvi mah kada počne takvo dešavanje naletali na njih ma koliko da su bili pažljivi. A bivalo je za volanima i onih koji takvo stanje nisu trpeli nikako, pa su trubeći i psujući pokušavali da rasteraju masu ne bi li sebi prokrčili prolaz i neminovno je tada dolazilo do nesreća i gaženja.

Sve u svemu, jedna više nego konfuzna i nadasve opasna slika čuvene prestoničke ulice.

Ali svega godinu dana ranije, 1926, ova ulica je bila zatvorena za svaki promet kolima. Pa čak i biciklima!

Tada su nesrećni slučajevi iščezli, a ljubitelji korzoa su odahnuli – mogli su se da razmile posvuda. Vlasnicima prodavnica se vratio spokoj jer su vrata mogla komotno da se otvaraju.

Međutim, ukaz je nedugo potom povučen. Opravdanje je bilo da je ulica izuzetno važna za funkcionisanje grada, slobodno kretanje i pešaka i vozila, onih kojima je neobavezni korzo u suštini nebitna stvar u životu. Udesi i povređeni su ponovo postali nemonivnost svakodnevice centra Beograda.

Od Uprave Grada stoga se te 1927. kategorički zahtevalo da se odluči za dve solucije: ili da skroz ukine kolski prolaz za vreme trajanja korzoa u popodnevnim satima ili da zabrani šetnje u Knez Mihailovoj! Drugačije nije išlo!

Nije se ta inicijativa primila kod onih koji su odlučivali.

Nije da nisu imali volje, nego nisu imali rešenje koje bi sve zadovoljilo ili barem u velikoj meri zadovoljilo. Šta god bi se stavilo na sto – neko bi bio više oštećen među grupama stanovnika koji su bili akteri tog, nazovimo, spora.

Uz ljubitelje korzoa, pa zatim vozače, kao i vlasnike radnji, bunili se i oni pešaci koji su kakvim poslom žurili ka Slaviji ili tamo podno Kalemegdana i nisu mogli da se probiju kroz taj haos, pa su morali da se okolo-naokolo sporednim ulicama dovijaju kako bi stigli na vreme.

Tokom tridesetih kada su sve opcije iscrpljene i nijedna nije iznedrila zadovoljavajuću ideju, Beogradska opština je odlučila da korzo izmesti iz Kneza! Ali naposletku ni to nije prošlo, jer nisu mogli da se dogovore – gde bi bilo najprikladnije.

Ostade tako manje-više ulica dostupna i pešacima i automobilima i u potonjim godinama. Tamo posle Drugog svetskog rata, nije bila baš idealna za bilo kakvo korziranje jer su kola ne samo njome prolazila, već su u njoj i parkirana i s leve i desne strane saobraćajnice. Ali, šetalo se, i trotoarom i kolovozom, i to sve više, sve dok konačno 1977. nije zauvek ugašen motorni saobraćaj kroz Knez Mihailovu.

Tako je ostalo sve do 1987. kada je Knez Mihailova rekonstruisana od 11. maja do simboličnog datuma u istoriji prestonice – 20. oktobra i postala popločana pešačka zona. Takvom je znamo eto bezmalo pa 40 godina. Napokon je urađeno ono za čim se tragalo decenijanama. I svima nam je potaman.