Poklon Titu za rođendan nije mogao da stane na noge

Za samo godinu dana u Ulici Čarlija Čaplina 39 izgrađena je velika kuća sporta. Nova velelepna dvorana nazvana „Pionir“ (danas „ Aleksandar Nikolić“) prvi put je 25. maja 1973. godine u svoje okrilje primila mlade kojima je prvenstveno i bila namenjena.

I kao što se tih decenija sve organizovalo za ili uoči rođendana jugoslovenskog neprikosovenog vođe Tita, tako je i ovo otvaranje bilo upravo tog dana.

Impozantna građevina na Paliluli jedini je objekat koji je te 1973.godine u Beogradu bio završen u predviđenom roku. Neimari preduzeća „Energoprojekt“ su uspeli da za samo godinu dana urade ovaj ogroman posao. Angažovano je 187 radnika, a od tog broja samo sedmorica polukvalifikovanih. Bila je to svojevrsna četa inženjera u kojoj je svako znao svoj posao, a vreme i redosled svake operacije unapred proračunati.

Savremeno i moderno zdanje bilo je ispunjeno do poslednjeg mesta kada je maturant školskog centra PTT, Živadin Stojić, uneo tog dana štafetu mladosti u dvoranu, a odmah zatim usledili su pozdravni govori i hvalospevi vođi Titu, neizostavni u tom vremenu.

Na svečano otvaranje „Pionira“ došao je i gradonačelnik Beograda Branko Pešić, u pratnji arhitekte „Energoprojekta“ Ljiljane Bakić, idejnog tvorca zdanja na Paliluli.

Odmah nakon otvaranja hala je primila prve sportiste kada je 1. juna u njoj organizovano takmičenje najvećih evropskih boksera. Ipak, nije sve bilo kompletirano: u tom trenutku bila je završena samo dvorana, da bi tek u narednoj fazi bili otvoreni ogroman parking i ostali objekti neophodni za savremeni rekreacioni centar.

Žurilo se da se otvori za Titov rođendan, a to nije moglo da se do tada stigne.

Projekat je rađen u „Energoprojektovoj“ Direkciji za urbanizam i arhitekturu, a isto preduzeće je bilo i izvođač radova. Kao projektant se potpisao bračni par Bakić (Ljiljana je velikodušno dodala i supruga iako je sav rad bio njen), dok je smela konstrukcija bila delo danas nepravedno zaboravljenog inženjera Vlade Vračarića. 

Ukupna korisna površina hale „Pionir“ je oko 16.000 kvadratnih metara, a izuzetno prijatan izgled postignut je uz pomoć boja koje su podsećale na kolor olimpijskih krugova.

Najmodernija palata sportova, kako su pisali mediji, ni pred Evropom nije pocrvenela, jer je zaista imala čime da se podiči. Pored dvorane sa 7.000 stolica i borilišta 30 puta 60 metara, pod njenim krovom bilo je smešteno i osam ekipnih svlačionica, trening sale, medicinski centar sa saunom, pres centar, restoran za 300 ljudi, disko klub, 36 reportažnih kabina i TV centar.

Posle Evropskog prvenstva u boksu „Pionir“ je trebalo širom da otvori vrata omladincima, radnicima, sportskim društvima i umetnicima. Međutim, na samom početku čvrsto ugovorenih programa nije bilo (?!) pa se činilo da će od nove hale najviše profitirati sami Beograđani rekreativci.

Niko nije bio 100 odsto siguran da će građevinari završiti posao na vreme, pa se ni ugovori nisu unapred sklapali. Tadašnji direktor hale, Dragoljub Nedić, govorio je da će žitelji prestonice ovde moći da borave od jutra do večeri i da će im pored rekreacije, organizovati sportske i kulturne događaje.

Tako je tog leta 1973. godine u dvorani nastupao grčki kompozitor Mikis Teodorakis i – to je bilo sve.

Najavljivali su organizatori BITEF-a, FEST-a i „Radosti Evrope“ da će svoje događaje preseliti ovde, a nisu zaostajale ni najave privrednika sa svojim izložbama, sajmovima, simpozijumima i modnim revijama.

Računica isplativosti dvorane bila je takva da je teško mogla da opstane samo od sporta.

Problemi se tu nisu završavali: naime, hala „Pionir“ je bila zanimljiva sportistima i rekreativcima samo od 1. oktobra do 1. maja, a to je 210 dana godišnje. Što je značilo da bi sat korišćenja umesto projektovanih 3.000 trebalo da košta čak 6.000 dinara, jer je za uspešno poslovanje hale bilo potrebno da prihoduje 12 miliona dinara, što je praktično bilo nemoguće.

Zbog toga se rukodstvo već na početku preorijentisalo na isplativije manifestacije. Tako su u dvoranu pozvani cirkusi iz inostranstva, revije, velike pevačke zvezde… Već narednih godina tu su zapevali Cune Gojković, Zdravko Čolić, ali i Boni M i Tina Tarner.

Da bi se kako tako proširila delatnost i hala nekako “stala finansijski na noge” moralo je da se ulaže još novca: pet godina od otvaranja „Pionira“ izgrađena je i ledena dvorana, otvorena 12. marta 1978. Ispod betona postavljeno je čak 20 kilometara cevi za zamrzavanje.

Još jedna činjenica o kojoj se nije govorilo pratila je ovaj objekat: za izgradnju hale nije samo bila porušena nekadašnja ciglana “Mali pionir”, odakle je došao i naziv hale, već i čitav jedan stambeni blok zgrada i porodičnih kuća na toj lokaciji.

Vlasnici se ništa nisu pitali niti su smeli da se pobune jer bi odmah završili u zatvoru. Takvo je vreme bilo. Dok su se rušile zgrade, filmska ekipa Televizije Beograd iskoristila je ruševine za snimanje nekoliko epizoda kultne serije “Otpisani”.

Hala „Pionir“, danas pod imenom „Aleksandar Nikolić“ je i u 21. veku druga po veličini posle „Beogradske arene“. Današnje ime dobila je 23. februara 2013. godine u čast slavnog košarkaša i trenera.