Podmenuta bomba bugarskih terorista u ulici Kralja Milana

Beograd je u više navrata bio meta napada, uglavnom ustaških i bugarskih terorista. O nekima se naširoko pisalo i gajilo se sećanje na te zločine, dok o nekima – i dan danas se skoro ništa ne zna.

Nedavno smo objavili članak o masovnom napadu koji se zbio u noći između 29. i 30. maja 1932. kada su u centru na četiri lokacije bile postavljene eksplozivne naprave, i odjekivale jake detonacije.

Sada ćemo ostati u istoj godini samo koji mesec kasnije. Zaokružićemo petak, 30. septembar..

Vreme je bilo tačno 7.23. U tim jutarnjim satima ulica Kralja Milana prepuna ljudi, činovnici su jurili na posao, ceo poslovni svet bio je na ulici… Najednom je tu varošku sliku iscepala u paramparčad strahovita eksplozija u Oficirskom domu (današnji SKC). Sve su prekrili srča, dim i prašina. Zaglušujući prasak izmešao se sa jaucima.

Nekoliko oficira i policajaca potrčalo je u zgradu probijajući se kroz uplašen i zbunjen svet. Među prvima ušao je komandant Beograda general Vojislav Tomić, koji se zatekao u blizini.

U gomili izlomljenog nameštaja, izvaljenih vrata iz štokova, razvaljenih zidova i delova probušene tavanice, ležao je unakaženi čovek obliven krvlju. Noge su mu bile raznete do iznad kolena, desna ruka otkinuta, leva polomljena. Samo je bolno i tiho ječao…

Malo dalje, pokraj stepeništa koje iz predsoblja vode na sprat i dole ka garedorobi, jaukala je i previjala se u teškim mukama jedna žena. Pokušavala je da puže po podu ostavljajući za sobom krvavi trag.

Ubrzo su stigli upravnik grada Manojlo Lazarević, šef opšte policije Milan Aćimović, i mnoge druge značajne ličnosti prestonice toga doba.

Ranjenu ženu su oficiri prepoznali, bila je to čistačica Spasenija Božić. Ali nepoznanica svima je bio unesrećeni čovek. Izvukli su ga ispod ruševina, bio je živ i pri svesti… Naprezao se da kaže svoje ime, snaga ga je izdavala.

– Jedan fini gospodin dao mi je jedan paket… – uspevao je jedva da izgovori.
– Ko je taj? Kako izgleda? – usledila su pitanja policajaca.
– Mlad, crno odelo, ne znam ko je.
– Šta ti je kazao?
– Da donesem paket. I da čekam.
– Gde te je našao?
– Gore, kod Savinačke crkve – kazao je uz teške jauke jadni čovek dajući znak da mu pogledaju u džep.

Tamo je bila legitimacija na ime Đuro Kresović, po zanimanju nosač. Rodom je bio iz Mudrinje, opština Kistanje kod Knina.

Hitno su ga odvezli u bolnicu. I Spaseniju koja je jecajući ponavljala: “Oči, moje oči”. Đura je izdahnuo pre nego što su ga izneli iz saniteta.

Policija i vojska su se dali u potragu za misterioznim mladićem. Za to vreme, Spasenija je nakon lekarske intervencije i lekova uspela da sredi misli. Počela je inspektorima policije da govori detalje. Polako i otežano. A i od jačine ekplozije je ogluvela.

Čistila je stepenište kada se u sedam i koji minut pred njom pojavio čovek koji je na leđima imao nosački samar, a u rukama smeđi koferčić.

– Doneo sam ovaj kufer i kazano mi je da ovde sačekam – rekao je Spaseniji.

Ona mu je rekla da mora da napusti Oficirski dom. Posle kraćeg ubeđivanja krenuo je ka bašti. Ali se ubrzo ponovo pojavio na stepenicama. I taman kad je Spasenija htela da upita šta sad hoće razlegla se zaglušujuća ekplozija.

Policija je Đurine drugove nosače ispitivala na Cvetnom trgu. Kockice su počele polako da se slažu…

Nepoznati atentator je sreo Kresovića negde u Skerlićevoj ulici, ispod Savinačke crkve. Đura je izgleda išao kući pošto je to jutro već pre četiri bio oko pijaca i železničke stanice, kako bi raznosio robu i kofere onima koji su u cik zore stizali u prestonicu. Stanovao kod Karađorđevog parka. Tačnije u Jatagan mali, drugi red, broj 73.

Taj čovek ga je zadržao rekavši mu da odnese koferčić u Oficiski dom i da ga sačeka tamo tačno u 7.15. Da se ne miče odatle. Dao mu je 20 dinara za uslugu (za te novce je mogao da kupi kilo svinjetine i hleb i da mu još pretekne). A kad je Đura pošao dao mu je još 10 da ima za doručak.

Srećan zbog velike zarade, Kresović je svratio do Cvetnog trga, pošto je tamo video neke svoje zemljake, takođe nosače, i hteo je da ih počasti. Ispričao im je o susretu sa veoma darežljivim gospodinom i rekao da je taj mladić sa šeširom morao da obavi nešto u gradu, pa će u zakazano vreme doći do doma.

Ni slutio nije siromah da će uskoro sve to platiti životom. Detonacija ekplozivne naprave u koferu bila je unapred podešena.

Pukom srećom nije bilo više žrtava. General Petar Radivojević je pošao na sprat da prisustvuje polaganju majorskog ispita, ali mu je čistačica kazala da tamo nema još nikoga, pa je izašao mimoišavši se sa nosačem na ulazu.

Nekoliko sekundi pre ekplozije član Upravnog odbora kapetan Bilić je stajao pokraj vrata, ali ga je prijatelj kapetan Đorđević pozvao da siđe na trotoar pa su se tako u priči odmakli od zgrade.

Posebno je dobro prošao upravnik doma Marko Urošević koji je tog jutra kasnio na posao. On bi morao da primi kofer i da ga zavede…

Već sutradan efikasna beogradska policija je imala indicije da je atentator Asen Nikolov, rođen 1904. godine, član bugarske tajne terorističke organizacije Vrtop čiji je cilj bio da od Jugoslavije uzme “porobljene zapadne bugarske oblasti”.

Tadašnja politička policija u Nišu je držala izvesnog komunistu Ranđelovića, povezanog sa atentatorima iz Bugarske, koji je prema opisu svedoka rekao da bi to mogao biti njegov drug Nikolov, kog je nešto ranije pri ilegalnom prelasku granice ostavio u Vidinu.

Uprava Grada Beograda je raspisala odmah nagradu od 20.000 dinara onome ko pomogne da se atentator uhvati. Da biste imali bolju sliku koliko je to novca bilo napomenućemo da je prosečna mesečna zarada u privredi bez poljoprivrede iznosila 1.042 dinara. Znači skoro punih 20 prosečnih plata. Kasnije vesti nisu ukazivale da je zločinac pronađen.

Asen Nikolov Levski je do 1936. izveo više terorističkih napada, uglavnom, na potezu od Pirota i Niša. Još 1931. godine u Jugoslaviji je u odsustvu osuđen na smrt zbog neuspelog pokušaja ubistva na niškoj železničkoj stanici. Uhvaćen je te 1936. opet na teritoriji Niša.

Obešen je 16. marta 1937. u Beogradu.

Istog dana se novopostavljeni bugarski ambasador Ivan Popov poklonio i položio venac na grob kralja Aleksandra I Karađorđevića na Oplencu.

Ova potonja simbolika možda je u tom trenutku značila mnogo. Ali već četiri godine kasnije, bugarska vojska je pod patronatom nacističke Nemačke ponovo započela stravične zločine na jugu i jugoistoku Srbije nad nedužnim srpskim civilima.