Leba, masti i aleve paprike i bog da te vidi! Drži više od pola dana čoveka sitim. Ovaj srpski tradicionalni obrok “s nogu” bio je posebno popularan kod dece.
Ali lebac je taj bio sa deset kora, i to gle ironije, posebno pekarima!
Kako to?
Bila je jesen 1933. godine kada se u javnosti poteglo pitanje noćnog rada u pekarama za čiju se zabranu svesrdno zalagao Savez radnika životnih namirnica. Savez je već prethodno uspeo da isposluje zakonsku odredbu da teškog noćnog rada ne bude, bar u nekim delovima tadašnje zemlje. Ali, i ta zabrana je brzo bila ukinuta pod pritiskom jakog lobija pekarskih gazdi.
Moralo je da se krene ispočetka. Savez je Kraljevskoj vladi, predsedništvu Senata i Narodnoj skupštini podneo obiman materijal kojim je dokumentovao (ne)uslove rada pekarskih radnika u Jugoslaviji.
Izlaganje o pogubnosti noćnog rada započeto je paradoksom – iako su bili proizvođači hleba veoma su se slabo hranili!
Dugotrajano prisustvo u noćnim smenama predstavljalo je za zaposlene abnormalno stanje ne samo za organizam već i za socijalni život. Njihovo zdravlje je bilo katastrofalno! A kao takvo, nije moglo da se suprotstavi bolestima koje su se tako lako mogle preneti na stanovništvo koje se hranilo njihovim proizvodima.
Prema podacima Središnog ureda za osiguranje radnika u periodu od 1922. do 1926. na 100 pekara 41 je bio oboleo od raznih bolesti, a svaki treći od veoma zarazne tuberkuloze! Samo u 1926. umrlo je 336 pekarskih radnika!
U Beogradu je, kao najvećem gradu u kraljevini, 1930. procentualno čak 38,58 odsto pekarskih radnika bilo bolesno! Bezmalo pa polovina!
Njihovo prosečno radno vreme u prestonici je iznosilo 14 sati dnevno uključujući i rad noću, u Nišu se kretalo do 16, u Novom Sadu, Kragujevcu i Subotici 15, Splitu 10, Ljubljani 12, a u Skoplju neverovatnih 18 sati!
Zašto su u Splitu radili maksimalno 10 sati? Zato što je tamo opstala zabrana noćnog rada! Prednosti toga su očite kada se uporede iznesene brojke.
Ajde što su bili pošteđeni napornog rada, skoro celodnevnog, splitski pekari su najviše i zarađivali! Dnevnica se kretala između 25 i 65 dinara u zavisnosti od toga da li je šegrt ili majstor. A Skopljaci koji su najviše radi su uz Nišlije najmanje para dobijali – od 8 do 30 dinara.
Ni u Beogradu kao ni u većini mesta sa ogromnim satnicama, pekarski radnici se nisu mogli pohvaliti pristojnim smeštajem. Živeli su većinom u “sobama za momke”, vlažnim, mračnim, prljavim.
Anketna komisija Beogradske opštine u jednom izveštaju je navela:
– Ne samo da rade u rđavim i nehigijenskim radionicama, već pošto su vezani za radnju noćnim radom, primorani su da spavaju u pravim ćumezima. Desetine je slučajeva da se stan za četiri radnika sastoji od sobička u kojem su nabijeni jedan nad drugim rafovi, širinine nekih pola metra, koji im služe za spavanje. Od prostirke imali su po jedno pocepano prljavo ćebe. Bilo je sobičaka čak i bez prozora! Kupatila su retkost za radnike ove važne struke za prehranu stanovništva.
Šegrti su danju upotrebljavani za sporedne poslove, te su faktički danonoćno bili na nogama. Većina učenika je imala manje od 18 godina i prema propisima nisu smeli da rade noću. Ali niko nije mario za slovo zakona.
I danas pekari rade kada svi spavamo kako bismo jutrom za doručak imali topao hleb, svež burek, kroasane… Naravno, rade i preko dana, jer ljudi, logično, ogladne, pa je uvek dobro imati nešto na brzinu da se prezalogaji. Ali rade u smenama i uslovima koji su na nivou o kojem su njihove kolege iz ne tako davne prošlosti samo mogle da sanjaju – o mašinama, pećima, higijeni, zaradi…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
