Venčanje misterioznog indijskog fakira Mire Abdul-Hamid-kana i prelepe Čehinje Marije Kratke u prestonici Kraljevine Jugoslavije 1937. pretvorilo se u prvorazrednu svetsku senzaciju.
Dok su engleski listovi poput “Dejli Mela” posvećivali čitave stupce beogradskim dešavanjima, a list “Vreme” intenzivno izveštavao o svakom koraku ovog “maga“, niko nije slutio da se iza egzotičnog imena krije osoba koju su tražile policije čak 11 zemalja širom planete!
Optuživan je za sve i svašta, a posebno za teško zlostavljanje žena tokom ispunjavanja svojih seksualnih perverzija kao i krijumčarenje preparata za podizanje “erotske kondicije”.
I dok je javnost uživala u naizgled divnoj romansi dvoje stranaca, beogradska policija je pokazala vrhunsku efikasnost, a uspeh njenih operativaca odjeknuo je u svetskim prestonicama.
Ključni momenat istrage bio je pronalazak tajanstvenog četvrtog kofera koji je fakir uporno pokušao da sakrije, čak i pod pritiskom islednika. Dok je Mira-kan tvrdio da kofer ne postoji, beogradska policija je preko apela u “Vremenu” uspela da locira prtljag u hotelu “Ginić”.
Sobarica Hedviga Šniderić prijavila je sumnjiv predmet koji je Mira doneo, a koji je zbog nesnosnog smrada seljen iz sobe u sobu dok nije završio u hodniku.
Kada su inspektori, predvođeni šefom Krivične policije Radomirom Petrovićem, konačno otvorili kofer, zatekli su velike količine belog “bombajskog praška” namenjenog pojačavanju potencije, kao i nekoliko veštačkih gumenih sprava čija im je namena odmah bila očigledna.
Suočen sa dokazima, Mira-kan je samo uzdahnuo i na lošem francuskom priznao vlasništvo, pre nego što je ponovo počeo da se pretvara da ne razume pitanja.
Fakir je završio u zloglasnoj “Glavnjači”, njegova poslednja žrtva, Marija Kratka, konačno je pronašla slobodu. Na beogradskoj železničkoj stanici, okružena radoznalim pogledima i u pratnji činovnika čehoslovačkog poslanstva, mlada žena nije krila sreću.
– Zahvalite se “Vremenu” i beogradskoj policiji… Svi su bili veoma pažljivi i učinili su mnogo da se spasem svog muža i njegovog strahovitog mučenja. Ovaj slučaj će mi ostati samo ružan i jeziv san – izjavila je Marija pre nego što je vozom otputovala roditeljima u Prag.
Odeljenje Tehničke policije u Beogradu odmah je umnožilo otiske prstiju i fotografije lažnog fakira, poslavši ih u 11 svetskih policija.
Sa nestrpljenjem su se očekivali odgovori iz Pariza, Londona, Brisela i Bombaja o fakiru za kojeg niko sa sigurnošću nije znao ko je on zaista, jer se svuda gde je prijavljivan od strane unesrećenih žena, i gde je otrkivana ilegalna trgovina “bombajskog praška” bio znan pod drugim imenom i drugom titulom.
Dok se čekala potvrda njegovog pravog identiteta, beogradska policija primala je pohvale za uspešno hvatanje ozloglašenog Indijca koji je mesecima s uspehom bežao pred čuvarima reda i zakona i držao svetsku javnost u napetosti.
O rezultatima hemijslih analiza smrdljivog praška koji je ovaj prevarant prodavao kao svemoguće sredstvo za potenciju, javnost nije bila obaveštena.
Afera se završila kratkim vestima da je osumnjičeni prevarant u lisicama odveden na voz i prosleđen preko granice Kraljevine Jugoslavije policijama zemalja koje su ga tražile zbog kriminalnih dela. Njegova sudbina i pravi identitet nisu dalje poznati.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
