Neobičan hobi sa Čubure proširio se na čitav grad

Jedna drvena baraka, zeleno obojena, svojim izgledom neodoljivo je podsećala na veliki golubarnik. A tome je, maltene, i služila. U njoj je bilo smešteno Prvo beogradsko društvo golubara osnovano davne 1910. godine.

Ta baraka nalazila se na početku Čuburske ulice u broju 3, tik uz istoimenu kafanu. Za predsednika Društva je izabran Andra Vrvić, marveni lekar i viđeni golubar. 

Kada bi završili svoje sastanke beogradski golubari su se selili u susednu kafanu i tamo nastavljali svoj dopunski ,,rad“ uz rakiju i meze. Organizovana su i mnoga takmičenja, pa je tako 1923. pobedio Spasa Petrovič Tičar, a 1925. Milan Stanisavljević Tišler je bio prvi, drugi Mita Užar, a treći predsednik Andra Vrvić. Iste godine zbog neuspeha na takmičenju izbile su mnoge svađe, a najteža je bila između izvesnog Čuburca Slavka Vasiljevića i Andre Bihela.

Glavnu reč u ovoj oblasti vodili su oni koji su imali najviše ljudi koji drže njihov soj golubova, a kakvo je rivalstvo vladalo među grupama govori i to da je pesnik Rade Drainac jednom prilikom u kafani napisao pesmu i ismejao dve zavađene grupe golubara. Pesma je čak bila i objavljena u dnevnom listu Politika. 

Bile su to svađe kratkog daha, jer bi družinu hobi i kafana opet spajali i mirili. Stari golubari su se povlačili pred sukobljenim ekipama. “Ne moš s njima, drže po 100 goluba, imaju pare, a mi moramo da prodamo da bi kupili ranu za ovo malo golubova“.

Po čaršiji su se, inače, rado pripovedale mnoge golubarske anegdote i prenosile priče o svađama na Čuburi. Neke od njih bile su istinite, a u mnogima se preterivalo kao u lovačkim pričama. Deo tih epizoda je ostao zabeležen u knjizi „Srpski visokoletači“ Jovana Martinovića Martina.

Do izbijanja Drugog svetskog rata pomenuti Andra je bio za sigurno najcenjeniji golubar u Beogradu, a onda je bilo mnogo poznatih golubara, gde su pojedini letači znali u mrak da slete.

Dekada tridesetih godina bila je, kako se pričalo, „zlatno doba“ beogradskih visokoletača, Čubura, Bulbuder, Palilula, Dorćol, Savamala, Senjak, Voždovac, Dušanovac…

Nedeljom su na desetine jata poletala i hrlila u vis i bilo je i te kako šta da se gleda! Tada je u Beogradu bilo već pet ili šest društava, sa po sto i više članova, a mnogi vidjeni, bogati i poznati Beogradjani su držali golubove.

Andra je tada već bio gazda, imao je veliku puškarsku radnju u Balkanskoj ulici u kojoj je zapošljavao sedam do osam radnika. Tu se prodavalo oružje, municija i popravljale uglavnom lovačke puške.

Znalo se, ako se negde čuje za nekog goluba velikog letača, taj će sigurno završiti kod Andre u golubarniku. On je imao pare, a kako je želeo da ima najbolje golubove, nije podnosio da tamo negde neki golub „opasno leti“, a da nije u njegovom jatu.

Ovaj hobi je vremenom dostigao  ozbiljne, čak i naučne razmere. A to potvrđuju i brojne knjige koje su Čuburci napisali i objavili o ovoj svojoj pasiji. Kruna ove „golubarske“ biblioteke bila je monografija, ,,Lepota letenja, vek beogradskog golubara“. Inicijator ovog izdanja o istoriji golubarstva bio  je čuveni košarkaški trener  Dušan Duda Ivković, koji je pored svetskih i evropskih trofeja, osvajenih sa klubovima i reprezentacijom, bio i šampion u  uzgajanju golubova.

Golubovima se svojevremeno trgovalo i na beogradskoj Kalenić pijaci i to uglavnom nedeljom.

Tu su se mogli kupiti iz kaveza, ili iz ruku prodavaca unikatni primerci, naročito gajenih, povratnih golubova. Ovaj neobičan hobi je u jednom trenutku toliko preplavio Čuburu, da su na svakom koraku  mogao da se vidi neki golubarnik. Postavljali su ih po dvorištima, terasama ili po krovovima kuća.