Da bi oplodio ženku, ovaj stvor mora da je opčini čarobnim plesom, u mirnoj stajaćoj vodi pokrećući svoje ljigavo telašce prekriveno čudnim kožnim naborima. I… ako mu uspe, nema dalje akcije, sve što treba je da ostavi paketić koji ženka prisvaja i tako oplođuje svoja jaja.
Reč je o mrmoljku, čudesnom biću iz vode koje uz daždevnjaka čini predstavnika repatih vodozemaca u Srbiji. Ono što je za obe vrste važno jeste da su retko, baš retko viđeni, ali, srećom, još uvek prisutni repati vodozemci i u Beogradu! Ako vidite nekad mrmoljka, možete ga slikati i diviti mu se, ali ga nikako nemojte ugroziti, jer je reč o strogo zaštićenoj vrsti.
Isto važi i za daždevnjaka. Oslušnite ga — nem je. A staro narodno verovanje da će, ako pisne, učiniti da ogluvite, potpuna je laž. I on se retko sreće u Beogradu, mada ga u Srbiji planinari katkad viđaju i dive se njegovim šarama…
Vodozemci su zaista pravo čudo prirode, naročito ovi s repom. Svi oni, od zmija i žaba do cecilija i guštera imaju problem kada oko njih nema vode. Oni ne uspevaju da zadrže tečnost, koža im je tanka i propustljiva, a sluzne žlezde održavaju vlažnost.
Šareni daždevnjak je ljigavac lepog izgleda ali neprijatnog ukusa, pa zato nije ugrožen od predatora, ali jeste – od čoveka. Može da izraste i do 25 centimetara, a živi i do 20 godina.
U Beogradu je viđan na sledećim lokacijama: na Avali (1909, 1993, 2001. godine) i u okolini Avale (Trešnja 1983, 2001; Zuce: 2003, 2004, 2012.), u Peštanu kod Lazarevca 2011. Viđen je i na Kosmaju i u Sopotu 2002. godine, a najbliže gradu u Košutnjaku 1986.
Mali mrmoljak viđan je u širem području grada, od Avale do Lazarevca, na levoj obali Dunava, ali čak i u Šumicama (1958), u Botaničkoj bašti (1981), na Autokomandi 1985. godine i kod Miloševog konaka 1986.
Podunavski mrmoljak veoma neobičnog i zanimljivog izgleda sa velikom “krestom” i narandžastom kožom s donje strane tela, prekriven crnim tufnama viđa se na Savi i Dunavu, a zabeležen je i na Košutnjaku 1949. godine, na Topčideru (1993) i iste godine na jezerima oko Sremčice. Ova jedinka se vraća u svoj “zavičaj”, mesto na kome se izlegla, kako bi se tu parila i produžila vrstu.
Postoji i dugonogi mrmoljak koji je viđan na području Avale i Sopota.
Beograd je, inače, domaćin čak i kornjačama. Šumska kornjača zabeležena je u Žarkovu još 1869. godine, ranije je viđana na Avali, a uočena je i u Zvezdarskoj šumi 1973. godine, kao i na Banjici 1993. Šumska kornjača ima oklop 20-30 centimetara, a živi i do 40 godina. Poznate su po borbama u vreme parenja.
Barska kornjača, koja, takođe, dostiže veličinu do 30 centimetara i četiri decenije života voli da se sunča tokom dana na skrivenim deblima, a u sumrak i noću se aktivira. Retko ćete je sresti, jer je veoma oprezna i plaščjiva, pa na vreme umakne. Viđena je na Avali, Adi, levoj obali Dunava, ali i na savskom kupalištu i u zabarenom delu ispod zoo vrta u periodu Drugog svetskog rata.
Ima mnogo vrsta guštera. Najčešće se viđa zidni i to širom Beograda. Ipak, mnogo ređe srešćete slepića, guštera bez nogu kog mnogi mešaju sa zmijama, potom kratkonogog guštera, koji se sreće na Avali, u Košutnjaku, Banjici…
Livadski gušter živi na veoma visokim planinama, ali i u ravnici, pa se u Begradu sreće samo na levoj obali Dunava.
Zelembaća koji ima atraktivnu drečavu boju kože srešćete možda i na Zvezdari, ali pravi izazov je naći stepskog guštera, koji je viđen na Bežaniji 1939. godine.
Šumski gušter naseljava Avalu, podavalsko područje, a u istraživanjima je viđen i na Košutnjaku, Topčideru i Banjici.
Kada su u pitanju zmije, Beograd naseljavaju samo neotrovne vrste: belouška, ribarica, obični smuk, stepski smuk i smukulja. Šarka, otrovnica, nekada je živela na Avali, ali u poslednjih 6-7 decenija nije viđena na prostoru Beograda.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
