Popodnevni špic je u gradu – užurbani prolaznici obilaze oko masivnog sivog stuba ispred SKC, tražeći put kojim će brže preći Kralja Milana i Resavsku ulicu.
Taj stub stoji prkosno, kao prepreka svima koji bi da prepreče put od zebre do zebre. I jedini je takav u Beogradu.
Ako se malo zagledate u njega, videćete pravo umetničko delo. Kitnjasti ukrasi i pomalo jeziva predstava ljudske glave koja vas gleda sa sve četiri strane.
Stub je relativno nov, ali ovi ukrasi nisu slučajno odabrani na njemu – u pitanju je replika prethodnika koji je sa tog mesta uklonjen 2007. godine, jer je bio toliko star da su se delovi bukvalno krunili sa njega.
Tada je njegova lepota bila skrivena rđom, česticama okrnjenog čelika, bio je neugledan i zaboravljen.
A svoju svrhu ispunjavao je 72 godine. Prohujao je rat, nemačka čizma marširala je pokraj njega, a Jevreji, Romi i zarobljeni Srbi pognute glave prolazili čekajući neko bolje vreme.
Oslobodioci su ozvaničili novi narodni režim, pucalo se i slavilo, tenkovi su prolazili kraj tog istog stuba.
Komunisti se na njega nisu osvrtali, imali su svoje planove za grad, ali stub je i dalje nosio jednostavne lampione koji su noću isticali glave nestašne nove generacije, one koja će u zrelim godinama završiti u vihoru novog rata, bombardovanja, demonstracija…
– Jedan od najstarijih prestoničkih stubova u potpunosti je pregazilo vreme. I pre nego što smo odlučili da sklonimo stub, dešavalo se da otpadnu pojedini parčići sa njega. Budući da je bandera toliko istrulila, morali smo da je uklonimo. Početkom naredne nedelje umesto stare ulične svetiljke privremeno će biti postavljen običan ulični stub koji će izvesno vreme osvetljavati raskrsnicu. Čim livničari budu napravili verodostojnu repliku novog stuba ambijentalna celina pokraj SKC-a biće ponovo zaokružena. Ukrasno postolje, koje za sada stoji na mestu nekadašnjeg stuba, takođe će biti uklonjeno i obnovljeno – pričao je za “Politiku” marta 2007. godine Dragan Nedeljković, tehnički direktor “Javnog osvetljenja”.
Ulična svetiljka nije predstavljala nikakav spomenik kulture. Mogla je biti uklonjena, pretvorena u staro gvožđe, a na njeno mesto postavljena neka obična, tanja i jednostavnija konstrukcija, koja ne bi toliko “smetala” prolaznicima.
Srećom, urađena je replika i kroz stub je sačuvan duh starog Beograda. Svojom masivnošću uklapa se u tako važno mesto i tek kada bi ga neko uklonio shvatili bismo da nešto, na šta nismo ni obraćali pažnju, tu nedostaje.
A kada zastanemo i zagledamo se u detalje ove, praktično skulpture, možemo samo da zamislimo kako je lepo “stajala” u Beogradu iz tridesetih godina.
Ulica koja povezuje Slaviju i Terazije morala je da bude svečana, njome su prolazili tramvaji, ali i masa ljudi. Tamo – amo, od periferije ka centru, činovnici i radnici, žandarmi i vojnici, komunisti i nacionalisti.
To je bila glavna gradska “magistrala”, od koje su se dalje cepali pravci ka današnjem Voždovcu, Crvenom krstu, ili pak Bulevaru kralja Aleksandra s jedne, Topčideru i Senjaku sa druge strane.
Danas, ovo je i dalje jedna od najvažnijih gradskih ulica, ali pre svega u celini samog centra grada, oko kog se formira mnogo širi krug naselja povezanih alternativnim pravcima i bulevarima.
Beograd odavno nije tako jednostavan da bi mogao da se svede na jednu osu oko koje se formira gradski život, ali ko god da iz gorespomenutih delova grada, uključujući i sva nova naselja u njima i oko njih krene ka Trgu, moraće da prođe i kroz zonu SKC-a.
Pored najpoznatijeg gradskog stuba.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
