Najopasnija tramvajska linija u Beogradu ukinuta je posle 3 nesreće na strmim ulicama Dedinja i Senjaka

Da li ste nekada čuli da je “dvanaestica” vozila na Dedinje?

Sasvim moguće. To jeste bio trolejbus u vreme kada su u Beogradu radile linije: 11, 12, 13, 14, 15 i 16. Od Autokomande se trola penjala kroz strmu Ulicu Ljutice Bogdana, da bi potom bila zamenjena linijom 42. Dakle, ostala je tako cifra “2”, kao neko sećanje na dvanaesticu, baš kao što je trola 14 preimenovana u bus 84.

Ali, ako je trola bila “mama” današnjoj autobuskoj liniji 42, ko joj je bila “baka”?

Bila je to prava “lepotica”, linija koja je bila atrakcija za Beograđane, ne samo zato što je povezivala tada daleku, ali najlepšu periferiju, Dedinje, sa centrom grada, već i zato što je njena brdovita trasa imala neverovatan pogled ka Savi i Dunavu sa Topčiderskog brda. Da, reč je o davno iščezloj tramvajskoj liniji 12.

Ali, uprkos lepoti panorame, baš to brdo bilo je kobno za “dvanaesticu” – dve velike nesreće zdravom razumu su ukazale da šine sa tog opasnog uspona preko današnje Ulice Teodora Drajzera – moraju da se uklone.

Ipak, tek kada se desila i treća velika nesreća tramvaja 12, i to u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata, u jesen 1942. godine, odlučeno je da se zauvek ukine. Linija tada već nije ni imala mnogo putnika jer u Dedinje naseljeno nemačkim oficirima malo je ko iz grada putovao…

Ta treća nesreća za kratko vreme, let i prevrtanje tramvaja niz ulicu Vase Pelagića u naselju Senjak, značili su i definitivan kraj ove tramvajske linije sa najkraćim stažom u Beogradu.

Prvi tramvaj krenuo je ovom spektakularnom trasom 8. septembra 1938. godine. Početna stanica i okretnica mu je bila oko “Kneževog spomenika” (kako se u to vreme nazivao spomenik Knezu Mihailu) na Pozorišnom trgu (današnji Trg republike).

Odatle je vozio preko Prestolonaslednikovog trga (Terazija), ulicom Kralja Milana do “Londona”, gde bi skretao u Miloša Velikog, odnosno, današnju Kneza Miloša.

Spuštajući se prema nekadašnjem trgu “Mostar”, tamo gde je današnja istoimena velika petlja, prolazio je zatim pored zgrade BIGZ, bulevarom Vojvode Mišića i preko jedne neobične skretnice ulazio na Senjak.

Na Senjaku je započinjao uspon uz Vase Pelagića, sve do Topčiderske zvezde gde bi zaokretao u jednu danas iščezlu ulicu, sada delu velike šume Hajd Parka, i izbijao u strmu Drajzerovu, penjući se do njenog vrha, gde je bio kraj linije na aktuelnom skveru ispred bolnice Dragiša Mišović.

Taj uspon uz Drajzerovu, odnosno, pre toga uz senjačku Vase Pelagića, bi i danas bio izazov za tramvaje, a kamoli za tadašnju tehniku.

Ipak, neko je tada pogrešno procenio da će tramvaji moći da se izbore ne samo sa strminom već i sa zloslutnom S krivinom na Senjaku, koja se nalazila tamo gde je 1948. izgrađena velika “Udbina zgrada”, prekoputa ulaza na Sajam.

Upravo tu se desila poslednja velika nesreća 12-ice, posle čega je linija zauvek bila zatvorena. Iako je bilo teško vreme okupacije, neko je u tadašnjem kvislinškom sistemu gradske uprave vodio računa i o takvim stvarima.

Od prvog dana na liniji su radila 4 tramvaja, a vožnja je trajala 25 minuta. Dakle, “obrt” je bio oko sat vremena, što znači da je interval između polazaka bio 15 minuta. Računalo se i na to da bi vikendom potreba za “dvanaesticom” mogla da bude i veća, pa je ostavljena mogućnost da se broj kola udvostruči.

Od centra grada do Mostara vožnja je koštala dinar dok je do Dedinja cena bila 2,50.

Pre nekoliko godina na jednom od foruma posvećenim tramvajima ostalo je zabeleženo fantastično svedočanstvo “iz prve ruke“. Beograđanin Svetozar Jovičić bio je zaljubljenik u tramvaje i ostavio je dragoceno sećanje o radu dvanaestice.

“U jesen 1938. saobraćala su dva tipa tramvaja: MAN/Siemens i Brown Boveri koji su zvali jasenica. Te godine su na jednoj “jasenici” otkazale kočnice i ona je počela nekontrolisano da se spušta niz Drajzerovu koja se tada zvala Generala Kovačevića. Da nesreća bude veća, jedan MAN je iz pravca grada skrenuo u ovu ulicu i primicao se ukrsnici na jednokolosečnoj šruzi. Nije stigao… Jasenica se svom silinom zabila u njega. Vozač tramvaja koji je stajao uspeo je da iskoči, ali je ostao bez nogu u toj strašnoj lomljavi. Bilo je mnogo povređenih, a moguće i smrtno stradalih.

Sličan događaj ponovio se 1939. godine, kada je “jasenica” ponovo letela u Ulici Vase Pelagića. Kola su izletela iz krivine, iskočila iz šina i prevrnula se. To je značio kraj za “jasenicu” na “dvanaestici”, ali još ne i za liniju. Presudila je treća nesreća koje se Jovičić dobro sećao: “O ukidanju mogu malo preciznije da govorim, jer sam bio svedok nesreće koja je označila kraj ove lepe, ali opasne linije. Tramvaj sa garažnim brojem 54 sleteo niz Ulicu Vase Pelagića i prevrnuo se u drugom delu pomenute S krivine. Strahotu nesreće sam najbolje shvatio kad sam video razbacane klupe iz tramvaja: pri prevrtanju su izletele kroz prozore. Dva dana kasnije čuo sam od nekih tramvajdžija iz komšiluka da je tramvaj za Dedinje zauvek prestao da radi“.

Šine koje su ostale da svedoče o opasnoj liniji još dve godine, uklonjene su, kako svedoči jedna stara fotografija, u novembru 1944. u svojevrsnoj radnoj akciji žitelja Topčiderskog brda, po naredbi novih partizanskih vlasti. Na njihovom mestu danas se nalazi aleja kestena u ulici Vase Pelagića, odnosno, pešačka staza u Hajd Parku.