Impozantno zdanje koje je donelo tehnološki progres

U oktobru 1939. Beograd se mogao pohvaliti najmodernijim telegrafom na Balkanu!

Savremene mašine su bile postavljenje u specijalno projektovanu zgradu koja i dan danas svojom impozantim izgledom privlači pažnju.

Telegrafisti su bili obučeni do savršenstva, a prestonica Kraljevine Jugoslavije je komunikaciono i tehnološki stala rame uz rame sa najrazvijenijim svetskim metropolama.

U ta doba Glavni telegraf je bio, što bi se reklo, žila kucavica masovne komunikacije i igrao je izuzetno važnu ulogu, u nekim segmentima čak bitniji od telefona. Stoga ne treba da čudi što je prva briga vlasti po proboju Solunskog fronta i ulasku u glavni grad bila da se uspostavi telegrafsko-telefonska veza između Beograda i svih mesta u novostvorenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca.

Nećemo se još pomaći iz tih dana da bismo ukazali i na to da su austro-ugarske i nemačke trupe pri odstupanju iz Srbije na kraju Prvog svetskog rata 1918. pokidale sve telegrafske i telefonske linije, porušile stubove i odnele ili uništile sve telegrafske aparate!

Srpski telegrafisti, za koje je vojvoda Stepa Stepanović voleo da kaže da su u Velikom ratu bili četvrta srpska armija, imali su dovoljno snage da nakon iscrpljujućih borbi učine važan korak – počnu sve ispočetka!

U prvi mah su spojeni Beograd i Kragujevac, odnosno Beograd i Novi Sad. Samo su otpremani vojni i državnih telegrami, dok su privatni kopirani i slati su poštom.

Ubrzo je Glavni telegraf smešten u Kosovsku ulicu, gde je ostala telefonska centrala po njegovom preseljenju u velelepnu Poštansku palatu te 1939. godine za čiju su izgradnju posebno tadašnji mediji zasluge pripisivali Milostislavu Ciki, pomoćniku ministra pošta, telegrafa i telefona iliti PTT, ali i Radmilu Đorđeviću, tehničkom inspektoru koji je “znanjem, bez učešća ma i jednog stranca, rukovodio svim poslovima oko montaže aparata i savremenih uređaja“.

A u novoj velikoj zgradi – milina!

– Prostrana, svetla dvorana, nalik na odeljenje za preciznu mehaniku u nekoj hipermodernoj američkoj fabrici – opis je jednog novinara koji je očigledno bio očaran detaljima, a onda je ga je pogled na zaposlene izgleda trgnuo:

– Muškarci i žene sagnuti nad malim aparatima, sličnim pisaćim mašinama, kao da nisu živi. Bezbrojna leđa nepomično su povijena i samo ruke svedoče da su to živa bića. Ispred svakog od njih se beskonačno odvija uska traka hartije uz ravnomerno tik-takanje aparata. Podrhtava uzana traka na kojoj prolaze životi miliona – jednom je umro otac, drugom se razbolela žena, “pošalji hitno novac” vapije treći, “rodio mi se sin”… Hiljade velikih bolova i hiljade malih radosti, hiljade briga i strepnji, hiljade nada…

Tendencija je bila da “telegrafisti rade brže jer živi se brže i brže umire”.

Sve je bilo “elektrificirano” i uređaji su direktno napajani iz jednog koji je bio “duša celog sistema“. Taj baterijski menjač je bio srce telegrafa..

I dok su u mašinskoj sali bile važne ruke i oči zaposlenih, u Morzeovom odeljenju bitnu ulogu igrao je i sluh. Bilo da je noć ili dan, njihov sluh je bio napregnut do maksimuma, jer nije smelo da se propusti nijedan otkucaj koji je značio jedno slovo, jednu reč, jednu misao, jedan bol, jednu radost.

A u noćnoj smeni se radilo po 13 sati! Neprekidno. Uvek je moralo da se bude pored aparata! Bilo da si mašinista ili “morzeovac”.

Beogradski Glavni telegraf, dve godine uoči napada nacista, imao je 327 zaposlena, među kojima su bili i oni koji su telegrame raznosili. Ni posao raznosača nije bio lak. Od njega se pre svega zahtevala brzina.

Bez toga bili bi beskorisni svi moderni aparati, jer šta vrede ako krajni korisnik sa velikim zakašnjenjm dobije poruku.

Kada dođete na ugao Takovske i Bulevara kralja Aleksandra, tu preko puta Narodne skupštine, i dalje ćete primeti veliki natpis nad ulazom: Glavna pošta, Glavni telegraf, Radio telegraf… Iako telegraf mnogo ređe koristimo u svakodnevici, on je odigrao važnu ulogu u modernizaciji celokupnog društva u Srbiji, i taj natpis je svojevrsni spomenik tom naporu. Treba to znati i ceniti.