“Belgrade, my Belgrade” – naivni zanos & Olimpijada

Davne 1986. godine sanjali smo mnogo drugačiju devedeset drugu koja je trebalo da donese Olimpijadu – u Beogradu!

Proslavljene Zimske olimpijske igre u Sarajevu bile bi tako samo uvertira pravom spektaklu u Beogradu. Svet na ušću Save u Dunav.

A već smo bili spremni – Marakana, JNA, 25. maj, Pionir, Pinki, Ada… Ima mesta za sve sportove, samo još da malo da našminkamo. Ma… Nije sve u parama, zašto ne bismo “izašli na crtu” Barseloni, Parizu, Amsterdamu…

Naivnost i zanos koje smo tada ispoljili pokazali su se u punoj ironiji kada smo jednom sanjanu 1992. godinu dočekali bez prava učešća na tim istim Olimpijskim igrama čiju organizaciju je dobila Barselona. Poniženi, pod sankcijama, u košmaru građanskog rata koji je već uništio zemlju, gledali smo kako tamo učestvuju ekipe Hrvatske, Bosne i Slovenije, a kada bismo prebacili na neki drugi TV kanal, išle bi vesti pune krvi, suza, rafala…

U euforiji obznane namere te 1986. da se Beograd kandiduje za domaćina Olimpijade 1992, poverovali smo da smo ozbiljan kandidat i ozbiljna zemlja, koja, jeste da pomalo primenjuje i metod “štap i kanap“, ali svakako će biti neprikosnoveni domaćin otvorenog srca, most Istoka i Zapada, kao što smo pokazali nepune dve godine ranije, kada smo u Sarajevu 1984. privukli nepodeljenu pažnju čitavog sveta.

Ono što tada nismo znali bilo je to da je i odluka da Sarajevo bude domaćin zimske olimpijade bila čista politika tadašnje američke administracije koja je lobirala za to iz velikih geopolitičkih interesa.

Kad je to bilo okončano, nije više bilo želje da se tadašnja SFR Jugoslavija dalje promoviše na taj način. Jednom rečju, ostali smo sami, bez podrške najmoćnijih, samo sa tom detinjastom željom da Olimpijada dođe u Beograd.

Te godine, kad se podnosila kandidatura, Beograd je bio u konkurenciji sa Barselonom, Parizom, Amsterdamom, Brizbejnom i Birmingenom.
“Da je po ljudima zle volje i malih ambicija, one ćudi po kojoj je najbolje kad se ništa ne dešava, Beograd bi već odavno odustao od kandidature i tih 300 miliona dinara, predviđenih za troškove predolimpijske kampanje uložio u nešto “pametnije” i rasuo na sijaset velikih želja malih mesnih zajednica” pisala je ondašnja štampa u intervjuu sa portparolom beogradske olimpijske kandidature Goranom Milićem, tadašnjim poznatim TV novinarom i urednikom.

Zanimljivo je da osamdesete i nisu bile tako berićetne godine kako ih mnogi danas zamišljaju. Naprotiv, oni nešto stariji lako će se setiti kako su u to vreme umesto kafe pili cikoriju, kako je često nestajala struja i gorivo, a bilo je i drugih neobičnih nestašica, na primer – čokolade.

“Nije trenutak”, govorilo se. Zemlja je pod teretom dugova, inflacije, stalnog rasta cena i što je još gore – sa sve manje smisla za praktično rešavanje problema; sve u svemu, prilično natrula i nepouzdana odskočna daska za olimpijske visine.

S druge strane, govorili su optimisti, naša jedina doista uspešna izvorna grana jeste organizacija velikih međunarodnih sportskih takmičenja, kada se – valjda iz nekog nacionalnog ponosa – od balkanskih šeprtlji preobraćujemo u organizatore i domaćine vrhunskog svetskog ugleda.”

A šta je o kandidaturi govorio sam Milić, borac u timu koji je na šarm morao da pridobije rigoroznu komisiju.

“Koliko će nas, sve u svemu koštati ova kandidatura?”, upitao je novinar. – Do 17. oktobra manje od 700.000 dinara. Drugim rečima, svaki građanin Beograda, žrtvovao je za Olimpijadu po jednu flašu piva u kafani. Pariz je već potrošio više od 10 miliona dolara, a ni drugi nisu bili baš tvrdice – odgovorio je Milić. – Prihodi ZOI bili su oko 130 miliona dolara, dok Beograd očekuje 600 miliona dolara samo od televizijskih prava iz SAD. Naš ukupan prihod bi domašio čitavu milijardu dolara. Parizu to ne bi bilo dovoljno da pokrije troškove, ali mi ni u snu ne možemo da potrošimo više od 500 miliona dolara. Imamo jevtiniju radnu snagu, većinu već izgrađenih objekata… – pričao je još portparol.

Predstavnike MOK planirali su da dočekaju vrhunski, ali bez nepotrebnih poklona, luksuza… Jer, da li se oni mogu podmititi?

– Mi to ne bismo pokušali čak i da smo imali mnogo više para. Kako, recimo, podmititi jednog Mohameda Zerginija iz Alžira, junaka oslobodilačkog rata, koga Francuzi nisu uspeli da podmite ili jednog Gunara Eriksona, direktora jednog švedskog koncerna, bogatijeg od čitave beogradske privrede? Nije li zaludan posao “podmazivati” jednog Pedra Ramireza, koji je u Meksiku projektovao zgrade u vrednosti od pet milijardi dolara ili 95-godišnjeg Bugarina Ivana Stojčeva, koji je bio pukovnik još u Prvom balkanskom ratu? Čista besmislica – pitao se Milić. A ovo je njegov zaključak: – Nismo bez šansi. Sa stanovišta interesa sportista Beograd pruža mnogo i o tome članovi MOK-a moraju da vode računa. Lepo je otići u Pariz, ali je znatno teže tamo biti olimpijski takmičar i svakodnevno se prebacivati kroz zakrčeni saobraćaj. Barselona je dobar kandidat, ali ne zaboravimo da bi tamo maratonac morao da trči 1,5 kilometar uzbrdo, a to je jedna od najvažnijih olimpijskih disciplina. Pored toga, i veslačka staza im je veoma udaljena od grada.

Kakve su nam zaista bile šanse, videlo se ubrzo kada je doneta odluka da Barcelona bude domaćin tih igara.

A mi se danas, umesto sećanja na Olimpijadu 1992. godine sećamo jedino rata, nasilja i patnje iz te grozne dekade. Od veze Beograda i Olimpijade ostao je jedino sačuvan grafit u ulici Kraljevića Marka u Savamali iscrtan kao deo predizbornih “priprema” te 1986. godine. Na sreću, nečijom dobrom voljom taj jedinstveni podsetnik na naš dirljivi zanos i veru u bolju budućnost od one u kojoj smo se ubrzo obreli, nikada nije bio prekrečen.

Promotivni klip o Beogradu koji je bio snimljen kao deo kandidature, ipak je nadživeo propale snove i postao “opšte mesto” dugo nakon svega, kao nostalgični podsetnik na jedno iščezlo vreme naivnog zanosa. Ovaj materijal puštao se kasnije redovno u avionima JAT-a na međunarodnim letovima, sve do 1992. godine.