Grafiti se crtaju da bi jednog dana bili prekrečeni. Ponekad se vodi i rat oko prostora i simbola koji nose… Neko ih smatra umetnošću, a neko čistim vandalizmom. A sve, opet, zavisi od konteksta. Zakonom nisu dozvoljeni. Ali murali… Murali su nešto mnogo više od grafita!
Po pravilu, slikaju se uz dozvole vlasnika površine koju će krasiti. I njih, nažalost, kad-tad čeka ista ona sudbina krečenja. Osim ako se neko ne potrudi da ih obnovi, oni mogu biti uništeni… Uostalom, oni su privremeni ukras na zgradama i zidovima. A neki sticajem okolnosti prežive decenije i tako postaju svedočanstvo vremena i kulture koja je tada vladala.
U Beogradu su počeli da se pojavljuju sedamdesetih godina. Pojava murala za prestonicu značila je veliki kulturni iskorak, budući da je “osvojen” novi prostor za umetnost, javno i svima dostupan. Prve murale radili su domaći umetnici, Miodrag Protić, Čedomir Vаsić, Slobodаn Jevtić-Pulikа, Vesnа Knežević, Slobodаn Roksаndić, Dušаn Miljuš….
Danas se tvrdi da se zna tačno ko je i kada oslikao prvi mural u Beogradu: to je bio umetnik Lazar Vujaklija koji je 1970. godine oslikao fasadu jedne skromne radnje na Bulevaru kralja Aleksandra!
Ipak, prema saznanjima Kaldrme, prvi beogradski murali nastali su u Bezistanu 1961. godine za potrebe Prve konferencije nesvrstanih zemalja. U to vreme ovaj, danas beznadežno oronuli i zapušteni pasaž, bio je u potpuno drugačijem stanju, blistavi urbani dragulj. Zato je i bio izabran.
Nažalost, uprkos potrazi, nismo uspeli da identifikujemo autore ova dva dela. Takođe, nepoznato nam je ostalo i kada su uništeni, pošto već decenijama nema nikakvog traga njihovih postojanja.
Ali, zato je sačuvan jedan od u svoje vreme najpoznatijih beogradskih murala, onaj na kamenoj ogradi SKC u Resavskoj. Naziv mu je “Za jedinstvo i solidarnost sa narodima Latinske Amerike“, i naslikan je u velikoj akciji koja je okupila umetnike i to strane, 1977. godine u okviru manifestacije “Nedelja Latinske Amerike”. Autori su bili slikari Umetničke brigade “Salvador Aljende” iz Čilea. Pre desetak godina udahnut mu je novi život brižljivom restauracijom pa se njegove žive boje i neobični motivi vide i sada.
Osamdesetih godina usledila je prava “eksplozija” ove umetnosti, koja je dovela i do njene pune “legalizacije” kroz gradske odluke.
Murali su odlukom tadašnjeg gradonačelnika Bogdana Bogdanovića postali usko povezani sa gradskim manifestacijama i događajima, i često su imali jasan povod. Tako je, na primer, u čast posete francuskog predsednika Fransoa Miterana 1984. godine oslikana fasada bioskopa “20. oktobar”.
Te godine je nastao i mural koji je definitivno simbol Beograda i Knez Mihailove ulice, a koji je izradio profesor Čedomir Vasić sa svojom grupom studenata, povodom obeležavanja Dana Mladosti 25. maja.
Murali su tada bili još nepoznanica, pa je profesor Vasić čak bio osumnjičen da je, zapravo, vandal i uredno je bio priveden u policiju. Morala je da se čeka izjava upravnika Jugobanke na čijoj zgradi je izvođen mural da je sve u redu i da je reč samo o umetnicima koji za svoj rad imaju saglasnost.
Murali su prodrli osamdesetih i devedesetih u javne prostore i škole, a u akciju su se uključivali i beogradski đaci, a privatne kompanije su u svojoj režiji počele da oplemenjuju svoje zgrade. Jednom rečju, umetnost slikanja javnih prostora se omasovila.
Posebno je važna bila 1989. godina, kada se u Beogradu održavao Deveti samit nesvrstanih zemalja.
Ova umetnost doživela je ponovno buđenje i u 21. veku, kada se Beograd otvara za umetnike iz celog sveta, koji svoj boravak u srpskoj prestonici koriste za razmenu iskustava sa našim umetnicima i ostavljaju često i svoj pečat na ulicama grada.
I autori grafita sve češće počinju da prave prava umetnička dela koja, iako često nisu legalna, ipak zavređuju pažnju i ne smatraju se uvek negativnom pojavom. Ali, to je već tema za neki naredni članak…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
