Mongoli iz Malog Mokrog Luga

Koliko je istorija 20. veka bila burna i nemilosrdna, a Beograd uprkos tome bio grad otvoren za sve, pokazuje primer jedne malobrojne etničke skupine koja je dve i po decenije boravila i našem gradu.

To su bili Kalmici, mongolski narod koji je zajedno sa Rusima prebegao iz kandži osvetoljubivog totalitarizma dvadesetih godina kada je izvršena boljševička revolucija u tadašnjoj carskoj Rusiji. I bili su budisti – jedini izvorni budistički narod koji je živeo sa Srbima.

Nažalost, vihor jednog novog, Drugog svetskog rata, doslovno ih je oduvao. Rasuli su se svuda po Evropi. Materijalni trag koji su ostavili, a bio je i te kako vredan i cenjen, pravi budistički hram u Malom Mokrom Lugu, opustošen je i porušen tokom rata.

Dok su takozvani “beli” Rusi, kao obrazovane arhitekte po centru Beograda projektovali prekrasne palate i tu živeli, Kalmici su se držali periferije.

Bili su lako prepoznatljivi, kako su ih opisivale tadašnje novine oni su bili “žute kože, uskih očiju i istaknutih jabučica“. Zvali su ih – Kinezi.

A oni su ćutali i radili. Bili su vrsni konjanici, vredni radnici i dobre komšije koje su Malomokrolužani i ostali Beograđani lepo prihvatili.

Njih par stotina, mahom nenametljivih radnika, bili su dovoljno velika zajednica da u Beogradu začnu i svoj duhovni život. A prestonica, u kojoj se pravoslavna religija neguje zajedno sa islamskom, judaističkom, rimokatoličkom i protestantnskom, nije branila budistima da i oni upotpune duhovni život velegrada. Naprotiv, i pomagala ga je.

Ljudi su s pažnjom i poštovanjem gledali ovaj neobičan objekat, a kako bismo dočarali atmosferu iz današnje Budvanske, a nekada Budističke ulice, gde je bio podignut hram, citiraćemo izveštaj sa osveštenja hrama iz 1929. godine.

“Dosad su se beogradski Kalmuci (ima ih nešto više od dvesta) molili svome premudrome Budi u jednoj privatnoj kući. Sad imaju svoj hram. Podigli su ga u Malom Mokrom Lugu, na samoj periferiji. U tome kraju Kalmuci najviše i stanuju” – deo je članka koji pokazuje s kakvom pažnjom su Beograđani prihvatili drugačije od sebe.

“Na vrhu hrama prema nebu se uzdiže ‘očir’, najveći budiski simbol, – simbol istine i znanja. Niže “očira”, oko kupole vise nekolika zvonca, namenjenih da pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečju.

“Pred početak obreda osvećenja (u 12 i po časova) hram su ispunili gosti i Kalmuci. Sveštenici (“bakše”), odeveni u žutu svilu, i jedan mlađi (nešto što odgovara našem đakonu), odeven u crvenu svilu, – seli su, prekrstivši noge, za ona dva stočića na kojima su paunova pera, zvoncad i knjige, uz zid hrama.

Šapćući, iz samog grla i kroz nos, čitali su oni monotono molitve, svi zajedno, praveći gestove rukama. Ponekad je jedan “bakša” škropio hram paunovim perom. Verni su dobili žito koje su posle jedne molitve prosuli po hramu. Hram je bio namirisan nečim što se, kao tamnjan, dimilo.

Obred je trajao pola časa. Onda su gosti posluženi čajem”.

Hram je radio sve do 1942. godine, kada je usred teških ratnih uslova nesrpskom stanovništvu uskraćena finansijska pomoć. Ipak, Kalmici bi sigurno ostali u Beogradu i, možda bi se i stopili sa Beograđanima, a hram svedočio i danas o tragu duhovnosti Dalekog istoka usred Balkana, da nisu glavom bez obzira pobegli od iste one sile koja ih je morila i iz Sovjetskog saveza – Crvene armije, kada je ušla u Jugoslaviju u jesen 1944. godine..

A građevina, teško oštećena tokom rata i poharana, srušena je i zamenjena nekom drugom zgradom, bez ikakvog podsetnika na ovaj jedinstven trag beogradske istorije.