Masovna ubijanja po Beogradu

Beograd je u drugoj polovini 1941. godine, nakon početka okupacije u Drugom svetskom ratu, živeo u lažnoj “normalnosti” koju je nametnuo brutalni nacistički režim, istovremeno izrabljujući naš grad i građane, ubijajući nepodobne, motreći na svaku opasnost od otpora i poriva za slobodom.

Nacističke službe uselile su se u naše zgrade, porobile nas, ne samo fizički, već i duhovno, rovarile su po našim arhivima, pljačkale zemlju kako su htele i, što je najcrnje, činile da na hiljade i hiljade Beograđana jednostavo zauvek nestaju sa lica zemlje.

Sugrađani su to videli i znali. Ali su bili paralisani i nemoćni, svesni da će surove ubice i njih staviti u iste kolone smrti ako se odvaže da vrisnu u ime pravde, Boga, ljudskosti. Za naciste ti aršini nisu važili, oni su imali svoju mašinu smrti koja nije poznavala savest, ni ljudskost, ni samilost. Organizacija otpora u gradu je bila nedovoljna da se bilo šta uradi, a ustanak protiv Hitlera je buktao u srpskim šumama, daleko od Beograda, bez šanse da spasi zatočene.

A u Beogradu su prve i najmasovnije žrtve bili Jevreji i Romi. Nakon što su ih popisali i potrpali u užasne logore, usledila je i fizička eliminacija. Perfidno, malo po malo, bez mnogo buke, nad rakama po zabačenim lokacijama, daleko od očiju svih.

Koliko je organizovano i lukavo bilo odvođenje ljudi u smrt dokazuju nacistički dokumenti, objavljeni u publikaciji “Nemačka okupaciona uprava u Beogradu” za Istorijski arhiv Beograda.

U timovima smrti su bili i lekari, sanitarne službe, organizuje se čitava logistika, pravi se plan za prikrivanje zločina, strategija odvođenja ljudi u smrt tako da im nipošto ne padne napamet da će metak baš tog dana zaustaviti otkucaj njihovog srca.

Naprotiv, bili su srećni što nakratko izlaze iz logorskih kapija, misleći da odlaze da rade, jer su im dželati pružili alat u ruke i tako ih prevarili.

Lekari su imali monstuozan zadatak, da pregledaju streljanje i, ako primete znakove života, nalože vojnicima da logoraše dokrajče pucnjem u glavu.

Sve je dokumentovano filmom i snimcima, a za to su se u organizaciji našle propagandne čete “S”.

Jedno takvo streljanje dogodilo se 9. oktobra 1941. godine kod Kovina. Ovo je izveštaj nacista o tom događaju:

“Posle detaljnog izviđanja mesta i izvršenih priprema izvršeno je prvo streljanje 9. X 1941. Pritvorenici su odvedeni iz logora u Beogradu s najnužnijim prtljagom u 5.30 časova. Podelom lopata i ostalog alata stvoren je utisak neke radne akcije. Svaki kamion imao je samo 3 stražara, kako se iz jačine pratnje ne bi naslutila prava namera. Prevoz je izvršen bez ikakvih poteškoća. Raspoloženje pritvorenika bilo je dobro za vreme vožnje i pripreme. Oni su se radovali odlasku iz logora, gde smeštaj navodno nije odgovarao njihovim željama. Pritvorenike smo zaposlili 8 kilometara od mesta streljanja i zatim dovodili prema potrebi. Mesto je bilo dovoljno osigurano i za pripremu i za streljanje. Streljanje je izvedeno puškom na odstojanju 12 metara. Za svakog pritvorenika određeno je pet strelaca. Osim toga, lekaru su stajala na raspolaganju dva strelca, koji su u slučajevima gde je on smatrao za potrebno, pucnjem u glavu izazivali sigurnu smrt. Predmeti od vrednosti i preostale stvari oduzete su pod nadzorom i kasnije predati N. S. V, odnosno Policiji bezbednosti. Držanje pritvorenika na streljanju bilo je pribrano. Dva čoveka pokušala su da beže i bila na mestu ubijena. Pojedinci su izrazili svoje ubeđenje na taj način što su, dakle ipak, još jednom kliknuli Staljinu i Rusiji.“

Streljanje je završeno oko 18.30, a jedinice su se zadovoljne vratile kući, stoji takođe u izveštaju.

U ovom, ali i još jednom streljanu koje je usledilo dva dana kasnije, nedaleko od puta za Niš, ubijeno je ukupno 449 ljudi, navodi se u izveštaju.

Još jedan izveštaj napisan je o kasnijem streljanju, 1. novembra 1941. godine. U njemu se navode i problemi u organizaciji – kamione voze civili, zbog čega tajna nije zagarantovana, prikolice su otvorene, pa građanstvo može da vidi šta se događa i, na kraju, pred logorom su se okupile jevrejske žene koje su urlikale i zapomagale.

Ovo streljanje izvršeno je u Jabuci kod Pančeva, na lokaciji koja je podesna za taj zločinački poduhvat, jer zatvorenici po takvom terenu ne mogu lako da izmaknu.

Iako se na peskovitom zemljištu jame lakše kopaju, taj deo posla navodi se kao najsporiji u izveštaju. Ubijanje je znatno brži deo posla, a navodi se da je 100 ljudi usmrćeno za 40 minuta.

U ovom izveštaju postoji jedan naročito okrutan i potresan deo, koji svedoči i o tome da ni najbezdušniji sistem mašinerije ubijanja ne prolazi bez savesti.

“Streljanje Jevreja je jednostavnije negoli streljanje Cigana. Mora se priznati da Jevreji vrlo pribrano gledaju smrti u oči. Oni se drže vrlo mirno, dok Cigani jauču, vrište i stalno se pokreću, iako se nalaze već na mestu streljanja. Neki su čak pre plotuna poskakali u jame i pokušali da se pritaje kao mrtvi. Ovo streljanje u početku nije ostavljalo na moje vojnike neki naročiti utisak, ali se već drugog dana primetilo da poneki od njih, pri vršenju streljanja na duže vreme, gubi živce. Za vreme trajanja streljanja, po mom ličnom zapažanju, se osećaju se nikakve duševne smetnje. One se, međutim, pojavljuju onda kad se posle nekoliko dana uveče i u miru o tome razmišlja“.

Monstruozni nacistički sistem tu neće stati: kada bude ubio najveći deo beogradskih i srpskih Jevreja, mušakaraca, okomiće se na njihove žene i decu.

U proleće iduće, 1942. godine, formiraće “Jevrejski logor Zemun” na ušću Save i Dunava, gde će najpre zatočiti, a onda na isti perfidan način, namamiti da lagano pođu u surovu smrt, nesvesni ičega, više od 6.500 žena i dece, beogradskih Jevreja, članova porodica mučenika koje su prethodne godine streljali širom okoline Beograda.

Ubijali su ih u grozomornom kamionu gasnoj komori, koji su Beograđani ubrzo nazvali “dušegupka“, svesni šta se događa u tom čudovišnom vozilu koje je do maja 1942. svaki dan, osim nedeljom, išlo istom rutom, od logora, preko Save, Karađorđevom ulicom, Nemanjinom, preko Slavije i Autokomande do stratišta u Jajincima gde bi u masovnim grobnicama zatrpavali leševe. Prilikom utovara u kamion, esesovci i gestapovci su deci davali slatkiše a majkama govorili da ih sve zajedno sele na bolje mesto, kako bi mirno i bez otpora pošli u smrt.

Svi ovi stravični zločini bili su posle Drugog svetskog rata obeleženi manjim spomenicima, na samim mestima egzekucija, poput Jabuke, ili na prostoru nekadašnjeg logora Zemun, ali nikada nisu bili adekvatno memorijalizovani kao celina poput drugih mesta strave, logora na Banjici ili stratišta u Jajincima.

Prema nedavnim najavama vlasti u Gradu Beogradu, očekuje se da uskoro bude podignut memorijalni kompleks u kome će na jednom mestu biti sačuvana i prikazana kompletna priča o ovom zastrašujućem stradanju Beograđana u 20. veku.