Legionar iz Beograda u ratnim užasima Alžira i Maroka

Toliko ste puta čitali uzbudljive romane o vražijim momcima koji su položili zakletvu da će živeti i umreti za Legiju stranaca. Gledali ste fantastične filmove o Alžiru, Maroku… Markantni tipovi defiluju pred vašim očima u surim uniformama, na glavi legonarska kapa sa brojem. Da, to su oni…

Ove dramom nabijene rečenice su zapravo početak priče koju su gradske novine objavile 1938. o Beograđaninu Emilu Bednarskom.

– Kažu, iz legije nema živima povratka… A eto, on je hteo da vidi kako sve to izgleda tamo dole u Africi. Kako se živi i kako umire. Ima još ljudi koji hoće da vide sveta…

Dobro de, teško da je u tome lepota gledanja sveta, ali očito je novinar bio više nego očaran onim što je čuo od zvezde svoga teksta, pa su ga ponele emocije.
– Emil je krupan plavi mladić sa lepim očima filmskog glumca. Njegov pogled pali ženska srca. Bednarski je i hrabar čovek. Bio je u Legiji stranaca šest godina. Kod kuće je proveo svoje odsustvo od pola godine i sad se vraća nazad.

O beogradskom legionaru saznajemo potom da je studirao u Zagrebu ali ne i šta, pa odatle da je otišao u Francusku na usavršavanje. U Strazburu, ili kako se u to doba govorilo Štrasburgu, privukla ga je neobično duga kolona, kako ih autor naziva, “simpatičnih ljudi”. Pošao je za njima.

Ušao je u prostranu sobu, dočekao ga je oficir sa niskom ordenja na grudima i samo tri dana kasnije našao se na brodu za “crni kontinent” gde je dospeo u bazu u alžirskom Sid Bel Abesu. Garnizon sa četiri hiljade novajlija.

Samo 40 dana obuke i već je “bačen je u vatru“. Izbili su neredi među pristalicama marokonskog militantnog vođe Abd el-Krima. Sedam dana je Emil sa ostalim regrutima pešačio a da nije znao kuda ide. A išli su ravno u pakao.

Arapi su zauzeli planinski venac i napadali lokalno stanovništvo, a u nekoliko navrata i manje kasarne legionara, nad kojima su izvršili jezive masakre. Odsecali su im ruke i noge i tako unakažene ostavljali bez vode da umiru polako na vrućini.

Ušle su novajlije u žestoke sukobe, okružili su neprijateljsko utvrđenje, jurišali, granatirali, mrtvi i ranjeni svuda oko Bednarskog. I došao je dan kada su Arapi većali da li da istaknu belu zastavu ili da nastave borbu. I baš kada je bilo vreme da glasaju, Beograđanin je na svoju ruku, bez ičije dozvole, komandovao bateriji: “Plotun!” Direktan pogodak u samu protoriju gde su sedele plemenske poglavice. Ubrzo je na tvrđavi podignuta bela zastava. A Emila je Francuska odlikovala ordenom “Krotiger”, nešto kasnije i medaljama “Kolonijal” i “Militer”.

Ispričao je on novinaru da je potom mirovao u garnizonima u velikim gradovima i otkrio da mnogi njegovi kompanjoni svoju ušteđevinu troše po barovima, sumnjivim haremima, naposletku i po kojekavim ćumezima, a kada ostanu bez cvonjka zaboravljaju i na žene i na piće, pa se čak dobrovoljno javljaju na stražu, jer napolje ne mogu. Tačnije, nemaju sa čim.

Ne prođe dugo i valjalo je opet osetiti miris baruta. Znao je da ga ne čeka ništa dobro, ali ni naslućivao nije pravu katastrofu. Arapi su zauzeli klanac u planinskom vencu Veliki Atlas kojim vodi glavni put. Ceo bataljom Legije stranaca je bio odsečen od sveta. I pred uništenjem. Bednarski je u stroju 1.400 boraca koji su krenuli ka njima kao pojačanje. Svako od njih nosio je broj. Emilov je 33.413. Komandovao je mitraljeskim odredom.

Ušli su u klanac. Pravo u zasedu. Arapske puške su osule paljbu po legionarima. Padali su kao snoplje. Beograđanin je komandovao svojim ljudima povlačenje, pa onda napad sa boka. Ali neprijatelj je samo pristizao… Mrtvi posvuda. Emil je dopuzao do mitraljeza, poljubio svaki i skinuo sa njih zatvarače da budu neupotrebljivi Arapima, pričao je ovaj beogradski avanturista uzbuđenom novinaru koji je zatim do slova prenosio njegove opise ratnih avantura iz daleke Afrike.

I tada pada na zemlju. Naglo zatvara oči. Ne diše. Pravi se mrtav. Tu su, pored njega. Ne razume šta govore, tek ponešto. Udaraju nogama u leševe. Krici ranjenih dok ih bodu noževima, dok im seku ruke… Bednarski je čkiljio kroz trepavice i svedočio monstruoznosti. Ponovo je zažmurio. A onda je osetio dah Arapina i… I onesvestio se. Probudio se u bolnici. Za njima je stiglo još jedno pojačanje, rasteralo napadače i spaslo nešto ranjenika. Od 1.400 legionara, samo njih 14 je ostalo nepovređeno. Među njima i Emil.

– Strašna je legija, ali eto, on se vraća posle odmora provedenog u Beogradu i Jugoslaviji. Osetio je njene čari i ne može bez nje… – završava se sa tri tačke ovaj tekst u novinama koji je privukao dosta pažnje u tadašnjem Beogradu gde je javnost sa dozom malograđanskog uzbuđenja posmatrala opasne avanture raznoraznih pustolova, stvarnih ili izmišljenih, po štampi.  

A iza te tri novinarske tačke nema dalje. Jer nema ni podataka javno dostupnih kakva je dalja bila sudbina Bednarskog. Gde je skončao, da li je ostao u Legiji ili nastavio svoj avanturistički život na nekom drugom mestu. Jednostavno, junak ove novinske reportaže je nestao bez traga i glasa u tokovima istorije.  

Već sledeće godine je buknuo Drugi svetski rat napadom Nemačke na Poljsku. Nije prošlo dugo – kapitulirala je i Francuska. Legija stranaca nastavila je da se bori na frontu u Africi, ovaj put na strani Saveznika. Da li je Emil Bednarski bio u tom stroju ili ne, ostade nam nepoznato.