Vreme koje je nastupilo u namučenoj Evropi, posle razarajućeg Velikog rata (Prvi svetski), od 1919. godine donelo je epohu koja je, u želji da se što pre zaboravi ratni košmar, nazvana optimistično – „Novo doba“.
“Lude” ili “zlatne” dvadesete i tridesete godine 20, veka sa sobom su donele i značajne promene – popularnu kulturu, pojavu filma, emancipaciju ženske seksualnosti, kraću suknju, razuzdanije plesove i zabave.
“Duh novoga vremena” oberučke su prihvatili i Beograđani, uprkos prethodnoj patrijarhalnosti. Nova klima donela je sa sobom i neke do tada nepoznate zabave. Beogradski buran noćni život, isto kao i danas, nimalo nije zaostajao za onim u evropskim prestonicama.
„Ceo Beograd, napaćen u ropstvu ili izgnanstvu, sa prepunom dušom ratnih užasa, krvi, gladi, smrti, poče se ludo zabavljati. Htelo se da se nadoknadi izgubljeno.
Po podrumima stadoše nicati barovi (do rata nepoznata ustanova u dobrom gradu Beogradu), po salama dansinzi, Cigane zameniše salonski orkestri […] i crnački džazbandi, koji su svojom divljom drekom pozivali na radosti ovoga sveta, pisale su novine.
Beograd je tako počeo da od 1923. godine pleše. Igralo se po žurevima, po slavama, po banketima, posle raznih kongresa i skupština, po vašarima, posle koncerta, na kermesima, na izletima, za vreme narodnih praznika, po učionicama, po kućama, jednom rečju, gde god je postojala prilika.
Svuda po Beogradu nicale su nove kafane, kafanice i bifei. Otvarale su se škole igranja mnogih starih ali i novih plesova – tanga, vanstepa, tustepa, fokstrota, šimia, džasbanda, perverza, vals-bostona i vrhunca ludosti čarlstona!
Prvi “dansing” otvorile su ruske izbeglice u restoraciji “Ruska Semja”.
U drvenoj baraci u Dvorskoj ulici 11, današnjoj Dragoslava Jovanovića, dobro se jelo jer je na meniju bilo raznovrsnih specijaliteta. Pored hrane ovde se i pevalo i igralo i to pune dve decenije, koliko je ovaj lokal radio.
U „Kasini“ na Terazijama i „Amerikan Baru“, bio je postavljen varijete u Beogradu. To je bio zabavni program sastavljen od muzičkih, plesnih, komičnih, artističkih i drugih tačaka.
“Mis Arizona“, privlačna i poslovna Mađarica koja je ujedno bila i vlasnica, i sama je umela da zaigra pravi „kankan“ koji su Beograđani rado gledali.
U popularne noćne klubove spadali su i „Kazbek“, „Boem“ i „Bums-keler“, a najprestižniji zatvorenog tipa, za novu klasu bogatih koja se brzo formirala, bili su – „Auto klub“, „Rotari klub“ i „Džokej klub“. Hotel „Palas“ nudio je veoma popularan vid zabave – maskenbale i kostimbalove, koji su zahtevali i maskiranje svih prisutnih.
Za mladiće i devojke bile su interesantne zabave poput čajanki, žureva i matinea.
Čajanke su organizovane u javnim lokalima i zakazivane su u četiri sata popodne.
Matinea su organizovale razne škole i društva, i priređivani su u beogradskim gimnazijama, po iznajmljenim dvoranama i kafanama, a najotmenija su održavana u Oficirskom domu (današnji SKC u Resavskoj)
Moderne žureve i privatne zabave, koje su u stvari bile nastavak tradicije ranijih posela, organizovale su u svojim stanovima devojke iz imućnijih i uglednijih porodica.
Na žureve i metinee se dolazilo oko pet ili šest časova popodne i trajali su do 9 sati uveče.
Kod nešto starije generacije jako su bili popularni soarei, kao i zabave sa igrankama i „dobrovoljnim prilozima“ koje su organizovala razna udruženja – humanitarna, zanatlijska, trgovačka, sportska i politička.
Kermesi su bile zabave organizovane na otvorenom, od sredine proleća pa do kasne jeseni, kada nije bilo balova i drugih zabava. Priređivale su ih, najčešće na Kalemegdanu, razna ženska, sportska, humanitarna i druga udruženja.
Postojali su i takozvani vodeni balovi, a najčuveniji su bili oni na brodu “Aleksandar I”, Car Nikola II” i “Sv. Arhanđel”. To su, u stvari, bili izleti državnim i privatnim brodovima Savom i Dunavom. Održavani su samo noću, i počinjali negde u sumrak, a završavali se često tek sutradan.
Balovi nisu bili samo privilegija srednje i visoke klase, u kafanama na periferiji grada i sirotinja je imala svoje “krompir balove”, ali na njima je često bilo nereda i tuča, pa je policija morala da interveniše.
“Kasina” na Terazijama, Aero-klub u Uzun Mirkovoj, već pomenuti Oficirski dom i Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu bili su rezervisani za balove više klase.
Počinjali su oko 21 čas i završavali se duboko iza ponoći. Mladi su ili igrali ili stajali u grupama, dok je stariji svet sedeo na stolicama uz zidove sale. Oko ponoći bi nastupio “odmor” kada se odlazilo u bife, gde su se služili razni delikatesi.
Na “elitne balove” se moglo doći samo uz specijalnu pozivnicu ili skupo plaćenu ulaznicu. Najčešće su održavani u Starom Dvoru, danas zgradi Skupštine grada. Po broju prisutnih izdvajali su se Dvorski i Svetosavski bal sa po nekoliko hiljada zvanica. Gosti su dolazili obučeni po protokolu u svečane večernje toalete i odela po poslednjoj pariskoj modi.
Na žuru, matineu kao i na balu, postojao je poseban bonton – muškarac se ženi ili devojci obavezno obraćao za igru uz lak naklon, a nakon plesa bi je dopratio do njenog sedišta i uz blag naklon rekao „hvala“.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
