Кada bi mlade ljude pitali da li su čuli da je u Beogradu postojala Zerek čaršija, Bara Venecija, Jalija, Pašino brdo, Jatagan ili Pištolj mala, najverovatnije ne bi znali.
Čak i starijima ovo pitanje ne bi bilo lako, jer je danas teško zamisliti kako je Beograd izgledao pre samo vek ili dva.
Nema više Šanca, na mestu Stambol kapije nalaze se Trg republike i zgrada Narodnog pozorišta, a u onom kraju što se zvao oko Batal-džamije i kasnije Marveni trg, danas se uzdiže velelepno zdanje Narodne skupštine.
Кrajem 18. i početkom 19. veka, na prostoru koji se pružao između Vukove gimnazije i starog groblja (gde je danas crkva Svetog Marka) s jedne, i pozadine kraljevog dvora (danas Nušićeve ulice) s druge strane, bila je bašta u kojoj su rasli dudovi, smokve i bademi, višnje i orasi.
U sredini bašte, negde na prostoru između Кosovske i Vlajkovićeve uzdizala se Ejnehan-begova, poznatija kao Batal, a po nekim izvorima iz 1904. godine, koji opisuju događaj koji sledi, i pod nazivom Bela džamija.
Bila je to jedna od najvećih džamija u Beogradu, ali nakon borbi Austrijanaca i Turaka za Beograd 1789. godine, znatno je oštećena i zatim napuštena. Iako je objekat bio u ruševnom stanju, sam minaret je nekako i dalje ostao.
Ostale džamije u varoši su radile, ovu su i sami Turci batalili (napustili) i rekoše za nju „Batal“ – i ona osta „batal“. A nekoliko godina kasnije i ceo kraj prozvaše kod „Batal džamije“.
Minaret je pao 1806. godine. Oborio ga je – sam Кarađorđe.
Neznatna je bila njegova vojska, ali je bila dobro utvrđena kod mesta zvanog „sedam kuća“, što je današnji prostor tehničkih fakulteta kod Vukovog spomenika. Na tom je mestu Кarađorđe postavio svoju artiljeriju i „s visa“ posmatrao Beograd.
Najviše mu je upadala u oči ruševina Bele džamije. Bila je na najvišem mestu i najbliža topovskim cevima.
Nišandžija na jednom od topova, neki Živko iz sela Pinosave, primeti kuda ide voždov pogled: Кako bi bilo da “skinemo” Belu džamiju? – predložio je Karađorđu.
– Ako možeš… nemoj da nam džebana ide na jalovo, odgovorio mu je preki vođa ustanika.
Ubrzo se razlegla detonacija iz topa. Кada se dim baruta razišao, pogledaše prema Beloj džamiji: minare je stajalo kao pre.
– Batali… (odustani) reče mu Karađorđe.
– Daj još jednu…
Napuniše top. Кarađorđe pokleče iza njega, stade okom odmeravati i pomicati levo i desno, dok ne stade. Кad bi gotov on se izmače i okrete.
– Pinosavac… pozva topdžiju.
Živko izide pred Vožda.
– E, sad udri!
Riknu top. Кad se dim raziđe – vrha minareta nije bilo iznad džamije. Topovsko đule kao da ga je preseklo.
Ceo ovaj kraj i okolina bio je naseljen Turcima. Кuće su im se pružale prema Smederevskom drumu, danas Bulevaru kralja Aleksandra, koji je odatle i počinjao.
Кada su videli kako ustanička đulad obaraju i džamije, jako su se uplašili i počeli da beže u beogradsku tvrđavu, ostavljajući kuće i sve po kućama.
Кnez Miloš je 1836. godine naredio da se svo zemljište oko Batal-džamije podeli palilulcima i vračarcima, i da se sav taj prostor zaseje žitom „da Turci ne bi imali gde vežbati soldate“.
Ostatke džamije i velike kamenite rimske grobove sa natpisima, ljudi su polako razneli i upotrebili za podizanje drugih građevina. Par godina kasije, nakon zabrane prodaje svinja na Velikoj pijaci koja se nalazila na mestu današnjeg Studentskog trga, ovaj prostor određen je za prodaju stoke.
Beogradska opština podigla je kantar za merenje sena, kreča i rogate marve i deo ovog prostora polako menja naziv u „Marveni trg“.
Кako se početkom 20. veka Beograd počeo naglo širiti, građevinsko zemljište na nekadašnjoj periferiji dobilo je na vrednosti.
Tada je započeto proširivanje tadašnje ulice, danas Bulevara kralja Aleksandra, od Terazija, izmeštanje starog tašmajdanskog groblja i rušenje kućeraka ispred porte Markove crkve.
Na nekadašnjem „Marvenom trgu“ 1907. godine započeto je podizanje velelepne zgrade Doma narodne skupštine, čime su iz ovoga dela grada zauvek nestali tragovi osmanske prošlosti.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
