TV bez daljinskog upravljača, u obliku kutije, sa ekranom koji je tek nešto veći od tableta koji deca imaju u školama – za te generacije je pravo čudo.
Kako se tu pojavljuje slika i kako se dugmićima menjaju kanali i… zašto uopšte tako?
Starijim generacijama telefoni s brojčanicima, ovakvi TV aparati i pisaće mašine nisu nikakvo čudo, ali klinci rođeni u 21. veku, pa još posle njegove prve decenije, ove predmete gotovo da ne mogu da pojme.
A tek daljinski upravljač… Bio je pravo čudo i nije mogao da se zamisli na crnobelim, ali ni kolor televizorima iz sedamdesetih i osamdesetih godina.
Onoliko koliko današnje klince zbunjuje svega nekoliko dugmića na starom televizoru i koliko ih ove ahaične kutije oduševljavaju u muzejima i na slikama, toliko je decu devedesetih intrigirao daljinski upravljač.
Nevidljivi zraci koji menjaju TV kanale, pojačavaju i stišavaju ton označili su eru “smrti” domaćih EI televizora iz Niša, naprimer, koji su se već na početku 21. veka mogli još videti samo “kod bake i deke”.
Suštinski, sve do pojave kablovske televizije i ADSL-a, sa ili bez daljinskih upravljača, televizori su funkcionisali po prilično sličnom sistemu rada.
Ako smo osamdesetih mogli da se zadovoljimo onima sa malim, ali u dubinu glomaznim ekranima i svega 6 ili 8 kanala, što je bio iskorak u odnosu na stare koji su bili crnobeli, još manji i imali su kružne dugmiće kao radio aparat, devedesete su nam donele veće ekrane, lepše boje, više kanala.
Čak sto kanala mogao je da memoriše jedan bolji televizor, što je bilo smešno jer ih je u etru bilo svega desetak. Isprva, morali smo da se zadovoljimo državnim televizijama Radio televizije Beograd, današnjeg RTS.
Generacije rođene krajem osamdesetih pamte, pak, kanale RTS 1 i RTS 2. Naravno, i legendarni treći kanal. Onaj ko bi umeo da dobro namesti antenu, mogao je da “hvata” i NS kanal, kao i NS plus. Sve su to bile državne televizije…
Žudili smo za boljim TV aparatima, sa većim i ravnijim ekranom, prefinjenih linija i tamnih boja, ali i dalje smo imali svega nekoliko kanala na raspolaganju i to sa manje ili više snega. Sve je zavisilo od antene, sobne ili krovne.
Kupovali smo na buvljaku specijalne antene koje su imale pojačivače, pa su morale da se uključuju i u struju, ali sve se svodilo na mnogo sreće i strpljenja.
Beograd je vremenom dobijao sve više TV kanala, čak je i Politika kao štampani medij osnovala svoj kanal, a Studio B je bio stanica koja se u burnim vremenima posebno pratila.
U Beogradu se hvatao i signal TV Palma, a znalo se da se noću emituje zanimljiv materijal za starije od 18 godina, pa je tako na male ekrane došao sadržaj kakav je bio nezamisliv dok smo imali samo državne televizije.
Postojale su i neke televizije, odavno zaboravljene, poput YU Info, a naravno, mnogi se još sećaju i TV BK.
Konkurencija je bujala, a etar je ipak bio ograničen. Antena je morala dobro da se namešta, a TV programi u revijama i dnevnim novinama bili su nada da će u toku večeri možda moći da se pogleda i neki dobar film.
Devedesete su nam donele i prve “španske serije“, pa su ljudi provodili sve više i više vremena u dnevnoj sobi pred TV ekranom. Još je bila velika privilegija imati svoj sopstveni TV prijemnik u spavaćoj ili dečjoj sobi, a oko daljinskog su se vodile prave male porodične bitke.
Danas, stari TV aparati potpunosti su beskorisni – nezgrapni i veliki, sa pomalo zastrašujućim i osetnim zračenjem ekrana, oni mogu da se koriste samo uz posebne dekodere i uređaje – analognog signala u etru odavno nema.
A i kome još treba ta kutija sa 100 kanala – TV program sada može da se prati i na kompu, da se premotava unazad, filmovi mogu da se naručuju i može se reći da je starija generacija zaboravila kada se ova revolucija uopšte i dogodila.
A dogodila se ne samo uvođenjem kablovske televizije širom Beograda, već i potpunom digitalizacijom koja je promenila svet televizije.
Broj kanala sada je neograničen, satelit vam odavno nije potreban, a mogućnost premotavanja programa unazad znači da više ne morate da gledate TV program i u određeno vreme sedite pred ekranom – omiljenu emisiju, film ili seriju, možete pogledati kad želite.
To je čudo kakvo devedesetih, u vreme kada je antena bila neodvojivi deo TV sveta – nije moglo ni da se nasluti.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
