“Beograd će biti napadnut iz vazduha!”
Ovaj i slični naslovi osvanuli su u novinama početkom oktobra 1933. godine, zloslutno najavljujući stravična dešavanja koja će se obistiniti osam godina kasnije.
Ali, ne, nisu tadašnji novinari bili nikakvi proroci.
Hitler je svojim monstruoznim i fanatičnim idejama već bio zaposeo um velike većine Nemaca, a tadašnja Kraljevina Jugoslavija, odnosno njeno državno i vojno rukovodstvo nije slutilo da će upravo taj novi kancelar sa svastikom na rukavu biti osoba koja će uskoro doneti zlo u našu zemlju. I to upravo nebom 6. aprila 1941. godine.
Uprkos tome što još uvek nije postojala jasna ratna pretnja, te jeseni pre 89 godina, u novinama se uz bombastičan naslov, pojavila i prateća vest.
“Radi obuke, kotrole rada i postignutog uspeha na zaštiti od napada iz vazduha, a da bi se pokazalo stanovništvu grada Beograda, Zemuna i Pančeva, dejstvo i rad svih sredstava protiv aeroplanske odbrane, postupak samog građanstva na slučaj napada i opasnosti kojoj je izloženo nezaštićeno stanovništvo, održaće dnevna vežba 2. novembra u 14 časova, a noćna 9. novembra u 20 časova“.
Ova objava građanstvu plasirana je preko štampe jer Uputstvo za postupak stanovništva u slučaju napada iz vazduha, kako su saopštile nadležne službe, neće biti pripremljeno do početka dnevne vežbe.
Iako su tadašnje vlasti planirale da demonstriraju svoje sposobnosti za zaštitu naroda, čak mesec dana pre početka simulacije napada nisu bile u stanju da na vreme sroče i odštampaju jedno uputstvo!
I tako, dok ne stigne očekivano Uputstvo, novine su bile te koje su Beograđane upoznavale sa pretnjom budućeg rata koji će se voditi iz vazduha.
“Prilikom vežbe upotrebiće se aktivna sredstva napada i odbrane: aeroplani, artiljerija, mitraljezi, puškomitraljezi, reflektori“, pisalo je, uz opasku da će napadna sredstva biti markirana i to na sledeći način:
“1. Bomba za rušenje: belo svetleća raketla i džakče belo obojene strugotine, bačena na aeroplana.
2. Bomba zapaljiva – za stvaranje požara: crveno svetleća raketla ili džakče crveno obojene strugotine bačeno iz aeroplana.
3. Bomba sa bojnim otrovima – zagušljivim gasovima: zeleno ili plavo svetleća raketla i džakče zeleno ili plavo obojene strugotine“.
Stanovništvu Beograda, Zemuna i Pančeva je objašnjeno i koji će znaci uzbune da se primenjuju.
Za nailazak aeroplana koristiće se „nekoliko dugačkih i kratkih piskova za vreme od 10 minuta“, a kada opasnost bude prošla začuće se „dva puta po tri uzastopna piska dužine za vreme 5 minuta, sa razmakom između pіskova za vreme od tri minuta“.
Smatrajući da je ovo svima jasno, potom je objašnjeno kako se valja ponašati u najavljenim danima vežbe da ne bi došlo do povređivanja i materijalne štete na imovini. Tako je naloženo da se na znak uzbune danju obustaviti kompletan saobraćaj.
Naređuje se i da se noću mora pogasiti osvetljenje u celoj varoši „sem po državnim nadleštvima i ustanovama koje imaju neprokidno službu u to vreme rada“.
Stanovništvu je ukazano i da po prestanku vazdušne opasnosti ne idu nepozvani kako ne bi stvarali gužvu na mesta za spasavanje ranjenika, raščišćavanje ruševina, uništavanje otrova i dezintoksitaciju zatrovanog zemljišta i prostorija.
Takođe, izrečeno je da se svi moraju strogo tokom trajanja tih vežbi da u svemu izvršavaju naredbe policijskih vlasti i organa službe u pogledu održavanja reda i bezbednosti.
Ali kada se zaista desilo ono za šta su se Beograđani pripremali te 1933. godine nikome nije bilo do nekakvih brošura. Prave bombe su donele stvarnu smrt, paniku, ruševine, jauke, suze…
Pospane građane tog jutra 6. aprila 1941. godine, kad je Beograd zaista napadnut iz vazduha (kao što se, eto, naslućivalo osam godina ranije), nisu mogla spasiti štampana uputstva.
I sve što je uvežbavano 1933. godine nije se nikako dalo primeniti u sveopštem metežu i tragediji koja je zadesila prestonicu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
