“Čuvena zgrada na Novom Beogradu u bloku 28. Prozvana je tako zbog fasadnih betonskih prozorskih okvira koji podsećaju na televizorske ekrane. Gledajući je, oči same pružaju otpor. Mnogi pojedinac koji tu često prolazi i vidi to delo obogaljene arhitekture želi nesvesno da se vremeplovom vrati u 1970. godinu i spali njen projekat izgradnje”.
Ovako su na jednom popularnom sajtu šaljivo opisane novobeogradske “televizorke”, zapravo dve, a ne jedna zgrada, koje dominiraju centralnim delom Novog Beograda između auto-puta i Bulevara Milutina Milankovića.
Zaista, kada ih gledaju, kada o njima pričaju, ljudi se ograđuju od estetike njihovog autora, često i površno govoreći da su one “ružne”.
I taj nadimak koji su dobile je opšteprihvaćen, prepoznatljiv, ali pomalo pogrdan. Zapravo, reč je o moćnim, dugim lamelama, pažljivo projektovanim da im ništa u bloku ne otme pažnju, pa čak ni soliteri koji su podignuti na njegovom rubu. Prepoznatljive su – nema šanse da ih zamenite sa bilo kojom drugom zgradom u Beogradu. Originalne, mada osporavane u estetici, televizorke su definitivno simbol ovog kraja.
Reč je o Bloku 28. Jedna “televizorka” okrenuta je prema auto-putu, a druga prema Bulevaru Milutina Milankovića.
Izgradnja bloka trajala je u vreme procvata stanogradnje u SFRJ, od 1970. do 1974. godine. Sve objekte u bloku projektovao je jedan arhitekta – Ilija Arnautović.
Ovaj rođeni Nišlija školovao se u Pragu, a od 1948. godine živeo u Ljubljani, pa je tako dao veliki doprinos i glavnom gradu Slovenije. Njegov poslednji veliki rad bio je stambeni kompleks u Alžiru.
Arhitekta svetskog glasa sigurno ne zaslužuje da Beograđani tako vrednuju njegov rad. Ono što je ostavio u Beogradu svakako je reprezentativan primer brutalističke i socrealističke arhitekture.
Ipak, danas se malo zna odakle je zaista došao taj pomalo pogrdni naziv – televizorke.
Najvažniji autoritet tadašnje epohe i države, vođa Josip Broz Tito, prilikom posete Novom Beogradu 14. maja 1977. godine, izneo je svoj sud o čitavom naselju i posebno o ove dve zgrade, i tako zauvek zapečatio njihov budući imidž:
“Veseli me što ste odlučili da se ne podižu stambene zgrade više od deset spratova. To je dobro, jer nije lako onima koji moraju da idu pješke kad se pokvari lift. Gledam sada i te solitere koji su izgrađeni. Ima ih jako lijepih, većinom su lijepi. Ali ima i nekoliko onih koji se meni, da vam kažem, nimalo ne sviđaju. Na primjer, oni sa prozorima koji liče na televizor.”
Ovaj blok danas stanarima pruža znatno više zelenila nego što je to slučaj u komšijskim delovima Novog Beograda, a ima i svoju školu koja se sastoji iz tri povezana osmougaona objekta. Dakle, ispunjava sve uslove da se sve osnovne životne potrebe obave unutar samog bloka.
Osim “televizorki” ima i četiri solitera od po 16 spratova i još jedan veliki povezani niz zgrada – “potkovicu“. Tu su i “kockice“, kao i još jedan stambeni objekat novogradnje.
Svi delovi su povezani pešačkim stazama – glavnim i sporednim, u velikom delu i natkrivenim.
Zgrade, nažalost, nisu odolele najvećem izazovu svih “fabrika za stanovanje” – požaru.
Marta 2020. godine u zgradi koja gleda prema Bulevaru Milutina Milankovića dogodio se katastrofalni požar, koji je odneo 7 života, šireći se od 8. do 10. sprata. Uzbunjivanje i protivpožarna zaštita očito bi u ovakvim zgradama trebalo da se unaprede.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
