Kako je nastao i zašto je bio porušen impozantni “Dom Stefan Dečanski” na Vračaru

Uskoro će kod nas biti ekskluzivno objavljen treći tom knjige ”Srbija i njeno stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka” Feliksa Kanica, do skoro potpuno nepoznat našoj široj javnosti.

Prevod trećeg toma Kanicovog dela o Srbiji na srpski jezik pruža nam dragocene podatke o srpskoj državi i društvu u 19. veku. Čitaoci Kaldrme danas imaju pred sobom, eksluzivno, deo ovog prevoda, koji je ustupila izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada, a koji se odnosi na uvođenje zdravstvene prakse i institucija u tadašnju zemlju, namučenu i vrlo zaostalu usled vekovne osmanske okupacije.

”Još za vreme prve vladavine kneza Miloša započela je zakonom propisana vakcinacija (kalemljenje) sve dece. Kao što se vidi na više mesta u prvom i drugom tomu, predrasude i sujeverje činili su ovaj zadatak vrlo teškim. Postepeno je slomljen otpor, pa je 1906. godine već bilo vakcinisano 95.625 dece, od čega u Podrinjskomokrugu 8.220, u Rudničkom 2.582, a u Beogradu 872 dece”, pisao je Kanic u devetom poglavlju u kome je opisan razvoj zdravstvenih institucija i nastanak sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.

Kanic je pisao o Zavodu za duševno obolele koji je osnovan 1861. godine za vreme kneza Mihaila. Ovaj Zavod se koji se zahvaljujući požrtvovanom radu svog prvog upravnika, beogradskog okružnog lekara dr Florijana Birga, potom dr Mladena Jankovića kao i dugogodišnjeg upravnika dr Jovana Danića razvio u ustanovu uređenu po najsavremenijim standardima tadašnjeg vremena.

”Oko nekadašnje „Kunibertove kule za duševno obolele“, blizu Laudanovog šanca, danas se nalaze upravna zgrada i šest različitih paviljona, smeštenih usred uređenih bašti, u koje je 1898. godine primljeno preko 400 muškaraca i žena iz svih krajeva zemlje. Prema podacima koje sam 1897. dobio od Sanitetskog odeljenja, u Srbiji je 1896. godine bilo registrovano: 2.182 duševno obolele osobe, 2.781 slepa osoba i 4.622 gluvonemih, što znači da je na 100.000 stanovnika dolazilo u proseku 90 duševno obolelih, 131 slepa osoba i 219 gluvonemih. Za poslednju grupu u Beogradu postoji poseban institut”, pisao je Kanic u svom trećem tomu knjige ”Srbija i njeno stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka”.

Institut koji pominje austrougarski istoričar nastao je kao plod privatne inicijative člana Državnog saveta Svetomira Nikolajevića.

Tako je krajem 1893. godine u Beogradu je osnovano Društvo za vaspitanje i obrazovanje gluvoneme i slepe dece koje je dobilo ime „Kralj Dečanski“. Izgledalo je da su izgledi da se ova plemenita misija uspešno ostvari u Srbiji bili su skromni jer je država odobrila subvenciju koja nije bila dovoljna da ova institucija radi. Sve se promenilo kada je kralj Aleksandar Obrenović priložio 40.000 dinara, a beogradska opština je iz fonda zaostavštine građanina Teodora Hermana, preminulog 1888. godine, dodelila 15.761 dinar.

Herman, veliki dobrotvor, koji je pomagao gluvonemu i slepu decu, došao je krajem 1839. godine iz Altenburga (Saksonija) u Beograd s majkom i dve sestre.

Njegova majka je otvorila malu gostionicu u koju su pre svega dolazili stranci. Sin joj je pomagao u poslu, a budući da je bio inteligentan i preduzimljiv, razgranao je posao koji je ubrzo proširio i na svoju kuću. Umro je 1888. godine kao imućan čovek.

Testamentom je beogradskoj opštini ostavio 10000 dinara za osnivanje škole za gluvonemu i slepu decu. Opština je ovaj kapital, koji je u međuvremenu uvećan na 15671 dinar, 1898. godine predala udruženju Kralj Dečanski, koji je prethodno već otvorio institut za gluvonemu decu.

Sa raspoloživim sredstvima društvo je započelo svoj rad. Institut je svečano otvoren 12. februara 1897. godine, u prisustvu kralja Aleksandra, arhiepiskopa, ministra prosvete, članova društva i velikog broja uglednih građana. Predsednik društva, Svetomir Nikolajević, istakao je u svom govoru humanu misiju instituta, izložio okolnosti pod kojima je osnovan i naglasio dobrobit koju će ova ustanova doneti onima kojima je namenjena.

Te prve godine u institut je bilo primljeno samo 13 dece — 12 dečaka i jedna devojčica. U periodu od 1892. do 1898. godine, društvo je izgradilo impozantnu zgradu, čiju je vrednost Kanic procenio na 247.796 dinara. Grad Beograd je besplatno ustupio zemljište za gradnju.

”Prema izveštaju o radu za školsku 1908/09. godinu, u institutu su zaposleni direktor, pet učiteljica, jedna vaspitačica i neophodno službeno osoblje. U ustanovu se primaju dečaci i devojčice uzrasta od 7 do 12 godina. Školska godina počinje 1. septembra i traje do 15. juna. Pedeset i dvoje dece, od toga 36 dečaka i 16 devojčica, raspoređeno je u 5 razreda. Besplatno je primljeno 35 dece, 15 plaća školarinu i troškove za smeštaj u internatu između 100 i 600 dinar godišnje, u zavisnosti od imovinskog stanja roditelja, a dvoje plaća samo školarinu u iznosu od 10 dinara mesečno.

Školarina i troškovi internata se uplaćuju dva meseca unapred. Raspust deca provode kod roditelja. Na ime troškova održavanja instituta, društvo dobija 20.000 dinara od države i 500 dinara od grada Beograda (ranije je to bilo 1000 dinara); tome treba dodati i naknadu za internat.

Društvo ima nameru da uskoro otvori i školu za slepu decu, a u toku su pregovori s vladom o preuzimanju instituta, pošto su, uprkos požrtvovanom radu društva, sredstva za unapređenje i razvoj ustanove i dalje nedovoljna”, opisao je Kanic rad ove izuzetne institucije.

Organizovati rad ovakvog društva, koje nije zaostajalo za sličnim institucijama u najbogatijim evropskim zemljama, u siromašnoj balkanskoj zemlji koja je tek razvijala zdravstveni sistem bilo je delo ravno podvigu. Jer, krajem 1910. godine u Srbiji, bez Beograda, bilo je 166 lekara koji su na platnom spisku države, 34 opštinska lekara i 25 privatnih lekara, 117 babica i 40 veterinara. U Beogradu je radilo 44 lekara sa privatnom praksom, 25 lekara koje je plaćala država, ne računajući vojne lekare, 13 opštinskih lekara, 39 babica i dva veterinara.

”Svaka varoš plaća opštinskog lekara, koji besplatno leči siromašne građane i stara se o javnom zdravlju. Osim toga, u svim varošima, naročito u Beogradu, radi veliki broj privatnih lekara”, opisao je Kanic stanje u srpskom zdravstvu.

Monumentalne zgrade ovog instituta sećaju se, nažalost, samo najstariji naši sugrađani. Srušena je 1969. godine, a na njenom mestu izgrađena je zgrada Ambasade SSSR, u socrealističkom stilu, u kojoj se danas nalazi diplomatsko predstavništvo Ruske federacije.

Autor: Goran Vesić