Kako je Marinkova šuma postala ogromno groblje

Beogradska varoš početkom 19. veka izgledala je potpuno drugačije nego danas.

Teško je tako danas i pomisliti da je Knez Mihailova ulica u tursko vreme bila periferija, a da je centar varoši bio u današnjoj Karađorđevoj. Nedaleko odatle, na mestu gde je počinjala Brankova ulica, nekadašnja Gospodska, bilo je najstarije beogradsko groblje.

Vek pre toga ono se delilo na Veliko, koje se prostiralo na padinama Zelenog venca i na Kužno groblje gde su se sahranjivali umrli od zaraznih bolesti, naročito od kuge.

Ovo drugo zauzimalo je prostor duž Ulice maršala Birjuzova, i o tome je Kaldrma nedavno pisala u članku našeg cenjenog autora, pisca Milana Milosavljevića.

Istorijat sahranjivanja gradskog stanovništva dobio je novo, veoma važno poglavlje, kada je knez Miloš naredio da se staro groblje preseli na Tašmajdan, koji je takođe tada bio periferija.

Tako su od 1826. obustavljeni pogrebi na Zelenom vencu, pa je najnovije groblje na Tašu bilo neminovnost, s obzirom da se beogradska varoš tada proširila na Vračar, Slaviju i Tašmajdan.

Ali, nije prošlo mnogo, a broj stanovnika u Beogradu, pa tako i preminulih, toliko je porastao, da su samo pet decenija od tog prvog preseljenja varoške vlasti opet donele odluku o pokretu pokojnika.

Prva inicijativa za izmeštanje tašmajdanskog groblja pojavila se već 1871. godine, a zatim je zahtev mitropolita Mihaila upućen Ministarstvu vnutrenih dela.

To je tako bilo već treće mesto za sahranjivanje varoškog stanovništva.

Groblje u blizini crkve svetog Marka će trajati skoro 50 godina, i konačno je bilo
zatvoreno tek 1927. godine kada su preneti i poslednji ostaci pokojnika na prostor oivičen Ruzveltovom ulicom i Severnim bulevarom, odnosno, Novo groblje.

Međutim, kako je pisala “Politika” 1939, predsednik Beogradske opštine Vojin Đuričić je bio svestan problema koji su mučili prestonicu tih godina. Jedan od njih bilo je opet pitanje mesta za pokojnike, jer je Novo groblje posle samo 50 godina baš kao i Tašmajdan pre toga, ponovo postalo tesno.

Đuričić je rešenje ponovo našao na – periferiji. Doduše, tadašnjoj. Ubrzo je posetio Marinkovu šumu gde je Grad Beograd imao oko 100.000 kvadratnih
metara svog imanja.

Međutim, taj prostor bio je mali za ono što je zamišljeno da se napravi.

Pristupilo se zato ekspropijaciji još 700.000 kvadrata da bi se u ovoj šumi na
periferiji izgradilo sledeće gradsko groblje.

Tlo na kome je tako bila planirana izgradnja današnjeg Centralnog groblja bilo je močvarno i obraslo trskom, a samim tim nije bilo ni naseljeno. Vlasnik zemljišta početkom 19. veka bio je oberknez od Avale Marinko Marinković, pa se zbog toga i šuma zvala Marinkova, kao i kasnije naselje u blizini –Marinkova bara.

Groblje je bilo površine 14 hektara, a s obzirom da su planovi za izgradnju počeli uoči Drugog svetskog rata, globalni sukob koje je krenuo da bukti u Evropi je u velikoj meri i poremetio ideju o planski projektovanom, savremenom uređenom prostoru sa svim pripadajućim objektima.

Prvi pokojnik sahranjen je na Centralnom groblju 22. jula 1940, a neće proći ni godinu dana, a tu će se već pokopavati žrtve rata: najpre, nacističkog bombardovanja od 6. aprila, koje će ubrzo pratiti zlosrećne žrtve streljanja, vršenih na obodu groblja od strane okupatora.

Masovne grobnice sa stotinama neidentifikovanih žrtava pojaviće se tu nakon razarajućih napada Savezničke avijacije tokom proleća i leta 1944. godine, dok prema nekim svedoĉenjima, tu počiva i nepoznat broj Beograđana ubijenih u revolucionarnom teroru u jesen iste godine, u neobeleženim grobnicama.