Marinkova bara je u leto 1933. bila skoro pa u potpunosti isušena. A to je značilo da je na svakom pedlju tog novog zemljišta sve više čatrlja građeno i sve više siromašnih porodica doseljavano.
Među svim tim udžericama nalazilo se posebno zdanje – dom Društva za ulepšavanje predgrađa Petra Mrkonjića. Tako se Marinkova bara onomad službeno nazivala tim lažnim imenom Petra I Karađorđevića, omiljenoga kralja u Srba, pod kojim je ratovao u Bosni i Hercegovini protiv Osmanlija.
I dođe te 1933. na red i Petrovdan da se proslavi. Još rano izjutra blizu nadomak toga svečanog doma, i blizu jedne kućice od svega dve sobice, podignuto je bilo nekoliki šatri, jedan zeleni ringišpil s verglom, i postavljena tri stola s bozom, sladoledom i mekikama.
Unaokolo je bilo puno dece. U svoj toj nemaštini opet lepo obučena i sređena. Praznik je.
A dve ciganske bande, današnjim rečnikom bi se reklo romski muzikanti, svirkom su privukle stanovnike i okolnih predgrađa. Skupilo se naroda ko nikada.
A isušena Marinkova bara je mogla sada da primi zaista dosta sveta.
Kroz gomilu siromašnih užurbano se probijalo desetak ljudi u, kako drugačije, do u svečanim odelima za svečano otvranje vašara u 11 sati. Svi odreda su bili iz pomenutog Društva za ulepšavanje predgrađa.
Zaustavili su se ispred jednog šatorskoga krila kojim je bio natkriven sto sa svećom, žitom i slavskim kolačom.
Okolo, na suncu, postrojeni su stajali mali sokoli i sokolice iz Sokolskog društva Beograd VI za čije je potrebe te godine osveštana Sokolana u ukviru današnje OŠ “Petar II Karađorđević” u Marulićevoj ulici.
Ubrzo iz pravca grada prašnjavom džombastom kaldrmom stigla su dva vozila sa delegacijom Beogradske opštine, koju je predvodio predsednik Jevrem Tomić.
Domaćin slave bio je radnik Ljubivoje Milosavljević. Njemu je pripala čast da sa predsednikom pomenutoga društva Nikolom Ćopićem celiva kolač, a Ćopić je potom podsetio na ne tako davna vremena kada su roditelji iz tog kraja morali da na leđima nose decu preko bara do škole.
Opštinari su malo prezalogajili i fotkali se pa otišli, a uštogljena atmosfera se onda “totalno raspustila”. Započelo je opštenarodno veselje čim su limuzine zamakle i oni u svečanim odelima opet užurbanim koracima se probili kroz svetinu kud koji svojim putem.
Muzičari su zasvirali i tako do jutra. Tog i još puna četiri dana se slavio Petrovdan. Malo bi dremnuo ko se umori ili bi odspavao da se otrezni od brlje koja se jedino služila, pa ponovo. Tako je to bilo. Nikako drugačije.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
