Kad direktor poželi: radnici su dolazili i subotom da uređuju fabriku

Svake subote od šest do 13 časova radnici Kombinata „Sport” bi oblačili brigadirske uniforme, zapevali pesmu i sa razvijenim barjacima sređivali krug svoje fabrike.

Tako se duh posleratnih vremena krajem sedamdesetih i dalje održavao u beogradskoj Višnjičkoj ulici. Svrstavani u dve brigade od osam četa, brigadiri bi posle rada dolazili na vojnički kazan, a posle ručka nastajalo bi veselje uz prethodno proglašavanje udarnika.

Posle akcijaških priča prvi sledeći ponedeljak značio je pisanje još dužeg spiska sa imenima novih brigadira za sledeću subotu. Tako je na kraju od oko 1.000 zaposlenih u „Sportu” gotovo polovina stalno učestvovala u radnim akcijama.

Ideja za ovakav vid angažovanja radnika potekla je iz pirotskog „1.maja”, koji je u ono vreme bio na vrhu liste proizvođača konfekcije u staroj Jugoslaviji.

Kada je direktor Kombinata radnicima predočio kako želi da „Sport” pretvori u raj ruža, fontana i bazena, niko nije verovao da će zaposleni posle radne nedelje i vikendom dolaziti u fabriku i raditi besplatno.

Čuli su se i komentari „Nije ti ovo 1945!” Ali, on nije odustajao.

Računalo se na pedesetak radnika, a već prve subote, koja je osvanula tmurna i kišovita, ispred kapije se pojavilo njih 150! Već tada videlo se da će akcija uspeti, a takav odziv oduševio je direktora koji je zbog toga prekinuo službeni put po Nemačkoj.

Iako se u početku sumnjalo da će ova ideja direktora zaživeti, vrlo brzo od oko 1.000 zaposlenih gotovo polovina dolazila na radnu akciju

– Prvi zadatak nam je da uredimo krug fabrike i raščistimo prostor za izgradnju nove hale – govorio je Nikola Trivić, komandant štaba radne akcije i direktor OOUR „Sportkop”. – Posle toga radićemo sportske terene, vodu sa naša dva izvora iskoristićemo za bazen, pa dečiji vrtić… Videćete biće ovde pravi raj.

Deo tog plana već se ostvario 1979. godine. Najpre su brigadiri posekli 80 topola, a zasadili duplo više novih. Zasađeno je 5.000 sadnica ruža i na hiljade saksija cveća, koje su unete u proizvodne hale.

– Svojim radom ćemo dosta uštedeti, što je manje važno od druženja i zbližavanja zaposlenih – pričao je Trivić.

Koliko je zadrugarski duh bio zarazan pokazuje i to da su ljudi dovodili svoju decu na akciju, a za žene koje su subotom imale porodične obaveze uvedena je radna akcija četvrtkom, posle redovnog radnog vremena.

Posao niko nije birao. Niti je slabiji pol tražio lakši posao, niti su činovnici zahtevali elegantniji rad.

Reporteri „Novosti” su jedne subote zatekli Ljiljanu Milinković, prevodioca za engleski jezik kako lopatom puni kolica, dok je šef pravne službe Slobodan Perić, tovario kamion, kao iskusan akcijaš iz studentskih dana.

– Dolazim svake subote i to mi posle nedeljnog kancelarijskog posla dođe kao rekreacija. Ali važnije od svega je drugarstvo koje ovde vlada – pričao je Perić novinarima.

Za Radovana Markovića, radnika u galanteriji posao se subotom iz korena menjao. On je u to vreme bio kuvar. Tu veštinu je naučio u vojsci, a usavršio je na privremenom radu u Nemačkoj.

Tih dana on je svoje znanje iz kulinarstva pokazivao i svojim kolegama, a najdraže bi mu bilo kada bi mu brigadiri rekli da nikada tako ukusan ručak nisu pojeli kod kuće.

Stolar Milorad Vesković imao je subotom drugu ulogu. Bio je zadužen za pesmu i harmoniku. Samouk na harmonici znao je sav repertoar narodnjaka koji su brigadiri zahtevali.