Jezivo “rešenje” za ulične pse

Lavež pasa čuje se daleko – gradski “dom” za napuštene životinje u Rakovici vidi se i iz aviona kao neobičan zemljani prostor. I uvek je prepun. Za problem pasa lutalica u gradu nisu krivi psi, već ljudi…. Ali, to je stara boljka i nekada se u Beogradu njoj pristupalo na malo drugačiji način. Zamišljate “logore” za pse? Ne, postojalo je nešto još gore.

Za dunavsku obalu oko Pančevačkog mosta vezuje se krvava industrijska priča. Tu je bila klanica. Životinjska krv koja je padala zapravo je bila deo dobro organizovane industrije, nekada moderne i uspešne, ali za današnje standarde prebliske gradu.

I, ovaj, za životinje nesrećni deo grada, javio se početkom tridesetih godina XX veka kao “idealna” lokacija za “rešenje” problema uličnih pasa u Beogradu. Kako onih uginulih, čijih tela je trebalo otarasiti se nekako, tako i živih, predviđenih za “uklanjanje” zbog lutanja gradskim ulicama i ujedanja prolaznika.

Nedaleko od klanice sagrađena je 1936. godine i moderna kafilerija. I nije funkcionisala tako što ih šinteri “hvataju” na ulicama, a onda ih u skučenom “smeštaju” čuvaju neko vreme, pa potom odstreljuju i spaljuju. Priča o beogradskoj kafileriji mnogo je strašnija i bizarnija nego što se i može naslutiti, ali treba reći da je u vremenu kada je podignuta, dočekana ne samo kao savremen industrijski objekat, nego i mesto gde se psi na mnogo “humaniji” i po zdravlje ljudi bezbedniji način – lišavaju života.

Sama zgrada kafilerije je jedan tehnički objekat svedenog dizajna, koji i nije izgledao tako strašno na prvi pogled, sve dok ne zapazite sumnjivi dimnjak i neobične visoke prozore. Nema sumnje da je postrojenje bilo na nivou, izgrađeno po nacrtima “škode”!

Uvođenje kafilerije podrazumevalo je i logistiku dovoženja životinja, i živih i uginulih. Tako su šinteri po prvi put dovozili pse iz grada automobilima. Jedan je, pisala je tadašnja štampa, imao 32 odeljenja za pse, a drugi auto prevozio je leševe.

Dakle, psi su stizali živi. A šta ih je tu čekalo… Sam spisak zaposlenih ne deluje nimalo prijatno za uši: Tu je bio, kao prvo, veterinar. Potom, glavni mašinista i njegov pomoćnik. Znači… bila je tu i neka mašina. U kafileriji su radila i dva strvodera, što svakako nije delovalo kao primamljivo zanimanje. I naravno, bila su zaposlena dva šodera i – dva hvatača pasa.

A gde su psi završavali? Bila je instalirana jedna poprilično komplikovana mašina. To su bili neki kotlovi i cevi… Pa, tu je bilo i pare, zagrevanja, prisetite se dimnjka…

– Automobilski prilazi vode u naročito odeljenje, u kome će se vršiti komadanje leševa, a zatim će se ostaci, kroz veliki otvor, ubacivati u EKSTRAKTOR, kotao zamašnih dimenzija. Ovaj kotao nalazi se u donjim prostorijama, kao i ostale mašine Kafilerije. U njemu će se vršiti kuvanje lešina, a zatim odvajanje masti i praha. Mast će se, preko specijalne cevi, sipati u burad. Upotreba ove masti, koja je posle kuvanja u ekstraktoru sterilna, dosta je raznovrsna. Ona se mahom iskorišćava u industriske svrhe – pisala je štampa.

Krv se obrađivala u sterilizatoru, kako ne bi dolazilo do širenja zaraze.

– Što se pak tiče praha, koji ekstraktor izbacuje kao i mast, iskorišćavanje ovih ostataka takođe biće mogućno, ali uz prethodno provetravanje. Ovo provetravanje ima da traje dva meseca, a zatim će se vršiti mlevenje ostataka u specialnom mlinu, koji se nalazi u donjim prostorijama kafilerije. Ubijanje pasa u Kafileriji vršiće se pomoću električne struje – pisalo se tako o ovom novom objektu.

I ma kako on delovao, sa sadašnjeg stanovišta, nehumano, on je, naprotiv, smatran za veliki iskorak.

– Početkom rada prestoničke Kafilerije ima da se obeleži, svakako, potpuno iščezavanje dosadašnjeg sistema ubijanja životinja u Beogradu, sistema koliko nečovečnog, toliko i nehigijenskog – pisalo se.

Ironija je da je mnogo godina kasnije, u drugoj polovini dvadesetog veka, problem rada kafilerije bio na ivici humanitarne i ekološke katastrofe. Danas se problem pasa lutalica ne rešava ubjanjem, pa bilo ono higijensko ili ne. Psi se sterilišu i, ukoliko nisu agresivni, nastavljaju svoj život među Beograđanima. Oni koji nisu za ulicu, odlaze u “hotel” u Rakovici.

U današnjoj zgradi nekadašnje beogradske kafilerije, pored Pančevačkog mosta, u blizini Rospi ćuprije, nalazi se sedište – Veterine Beograd.

Bilo bi mnogo bolje da “šinteri” i azili za pse ne postoje. Zato što bismo svojom odgovornošću učinili da se oni našom krivicom ni ne nađu na ulici – ostavljeni, osuđeni na čopore i snalaženje za hranu, a ponekad i u kolima Veterne, na putu za sterilizaciju ili zbrinjavanje…