Jedina “Sinjska alka” ikad održana u Beogradu

Nije bilo ničeg svečanijeg još od oslobođenja zemlje u novembru 1918. do tog dana – 8. juna 1922. godine.

Beograd je bio nedeljama sređivan, čišćen, ukrašavan, doterivan da izgleda veličanstveno u svakom pogledu.

Centar varoši, kao i pristanište su posebno dekorisani. Na Terazijama je podignuta tribina sa četiri prilaza, zaštićena sa dva stilizovana lava.

Okolo su postavljeni četvorougaoni piloni, pri vrhovima uži kako bi nosili kugle sa belim orlom. Na sve četiri strane tih pilona bili su veliki medaljoni sa slovima A i M, ukrašeni jugoslovenskim i rumunskim zastavama.

Bila je to svečanost koja je zasenila sve evropske dvorove. Viteški kralj Aleksandar Karađorđević se venčavao tog 8. juna rumunskom princezom Marijom, a dan ranije je u prestonicu stiglo više od 20.000 zvanica. Bilo ih je od Japana i Persije, do Francuske i Britanije. Procenjuje se da je oko 100.000 ljudi bilo što u svatovima, što učesnika u raznoraznim programima, defileima i pripremama.

U svoj toj raskoši posebnu pažnju su uniformama i držanjem privukli alkari iz Sinja, mesta u Dalmaciji, danas u Hrvatskoj. Odani vladaru oni su došli da uveličaju njegovo veselje i to tako što će tek po drugi put da svoje čuveno takmičenje izmeste van Sinja! Prethodno se to desilo samo jednom, i to bezmalo vek ranije, 1832. kada je održano u Splitu.

A o tome koliko su alkari poštovali Karađorđeviće govore i reči koje je 7. juna na beogradskom trkalištu izrekao Vicko Grabovac, njihov najdugovečniji vojvoda koji je na tu dužnost biran čak 28 puta od 1908. do 1936. godine:

– Veličanstvo! Kad je najveći i najsjajniji sin celog našeg roda, otac ne samo Vaš, nego i svih Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi kralj Petar Veliki četovao u Bosni pod proslavljenim imenom Petra Mrkonjića, njegova je čedna, ali junačka četa, u kojoj je bilo naših Krajišnika, više puta bila potajno snabdevana iz Sinja i Cetine od naših starijih, od kojih su neki još živi i ugledni članovi našega udruženja.

Valja kao i uvek navesti ime slavodobitnika, a tog dana je to bio Josip Tomašević Pićurin. I baš on se potrudio da ova priča bude dodatno zanimljiva osim činjenice da se jedna Sinjska alka održala u Beogradu!

Odigrala se na prostoru Trkališta, tamo gde je danas zgrada Mašinskog fakulteta.

Elem, pomenuti alkar iz Brnaza kod Sinja je na dar od kralja Aleksandra dobio zlatnu tabakeru ukrašenu brilijantima i kraljevim grbom. I šta onda biva? Nedugo potom zafalilo čoveku novaca, ode u Split i založi tabakeru. To čuše alkari i izbaciše ga iz Viteškog alkarskog društva 1923. godine ocenivši njegov postupak kao krajnje nečastan i nedopustiv. Odmah su preko suda započeli postupak vraćanja kraljevskog dara tako da se danas zlatna tabakera nalazi u njihovom muzeju.

I tu nije bio kraj sramote pobednika beogradske Sinjske alke. Kada je došao Drugi svetski rat takmičenje je obustavljeno, rad društva je ugašen, a mnogi alkari su krenuli u borbu protiv ustaša, nacista i fašista. A Josip? Njega su vratili u članstvo oni malobrojni koji su i pod ustaškom vlašću hteli da organizacija postoji, pa su 1944. godine organizovali jedinu Sinjsku alku u NDH. I, zamislite, Josip je pobedio.

Uprkos svemu tome što je Pićurin priredio na svoju bruku, dolazak alkara iz Sinja na svečanost u Beograd je bio izuzetno značajan i sa političkog aspekta jer je predstavljao povezanost hrvatskoga naroda sa novom državom, Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnijom Kraljevinom Jugoslavijom. A oni su ostali verni Karađorđevićima i po ubistvu kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine.

I da… Tog 8. juna 1922. godine upriličena je poslednja kraljevska svadba kod nas.