Da je primanje i davanje mita davni “izum” potvrđuje jedna priča s početka prošlog veka. To je bila jedna od onih afera koje su brzo zapalile i revoltirale mase, ali se pretvorila u dugotrajno maratonsko suđenje, pravničko nadmudrivanje, pa se polako gasila dok nije pala u zaborav.
Ipak, imala je jednu svojevrsnost: prvi put se sudilo do tada cenjenim i poštovanim ljudima zbog mita.
Na optuženičku klupu su seli ljudi koji su zauzimali visoka mesta u društvu: doktor Mileta Novaković, profesor Univerziteta u svojoj 56. godini, Mihailo Jovanović, kasacioni sudija u penziji (55), Đorđe Jovović, predsednik Trgovačkog suda isto u penziji (49), Miroslav Lontkijević, načelnik Ministarstva saobraćaja (49) i advokati Kosta Trajković, Aleksandar Nedeljković, Dušan Miljković (sva trojica četrdesetpetogodišnjaci).
Državni tužilac Dušan Jovanović je pročitao optužbu, koja je glasila:
OPTUŽUJEM: dr Miletu Novakovića, Mihaila Jovanovića i Đorđa Jovovića što su, krajem septembra ili početkom oktobra 1933. u svojstvu nadležnih sudija Izbranog suda po sporu firme Rinhofer verke A. І. iz Smihova (Čehoslovačka) protiv države Jugoslavije dogovorno pristali na obećanje poklona od 150.000 za svakog. Taj poklon ponudili su im zastupnici tužilačke strane advokati Kosta Trajković, Aleksandar Nedeljković i Dušan Miljković i to pre donošenja presude koja je morala tako da bude na štetu države.
Ubrzo po prijemu ovoga obećanja svakome je isplaćeno po 50.000 dinara, a zaostatak od po 100.000 su se sporazumeli sa pomenutim advokatima kad i ako presuda bude doneta.
Kada su doneli presudu kojom je država izgubila spor protiv strane kompanije, 13. novembra 1933, advokati su im izdali još tri menice na po 100.000 dinara i ali uz uslov da se menice imaju vratiti trojici advokata, bez prava naplate, ako presuda ne bude osnažena.
A sve je krenulo dve godine ranije, i to tako što su optuženi tada kao sudije Izabranog suda seli pred prvo krivično veće Okružnog suda u Beogradu, 22. novembra 1931. godine da sude po sporu Kraljevina Jugoslavija (kao država) — firma Rinhofer verke A. G. iz Smihova u Čehoslovačkoj.
Kao sudije Izbranog suda, potom uhapšeni dr Mileta Novaković, Jovanović i Jovović, primili su ove obećane poklone da bi u tom sporu doneli presudu u korist tužilačke strane, što su i učinili i sopstvenu državu osudili da plati 1,259.193 sa šest odsto kamate počev od 30. novembra 1933. (u današnjem novcu to bi iznosilo blizu 2 miliona evra).
Ovakvu presudu njih trojica su doneli gazeći svesno član 28 Zakona o moratornom stanju, kao i paragrafe 604 i 928 Krivičnog zakonika. Uz to optuženi Jovović prethodno se sporazumeo sa Lontkijevićem i uspeo je da Aleksije Šoškić bude uzet za delovođu suda.
Zatim su se sva trojica obratila Ministarstvu saobraćaja da im dodeli nagradu za rad u ovome sporu!
Takođe, bili su optuženi i advokati Trajković, Nedeljković i Miljković što su podmitili sudije.
Direkcija srpskih državnih železnica je još 1913. godine bila zaključila ugovor sa firmom Rinhofer verke iz Smihova (tada još uvek u Austrougarskoj) za izradu jedanaest putničkih vagona i sedam takozvanih furgona normalnog koloseka uz cenu 610.000 zlatnih dinara. Po ugovoru vagoni su morali biti predati Direkciji srpskih državnih železnica do 1. maja 1914. Za vreme Prvog svetskog rata koji je ubrzo izbio uništeni su svi zvanični dokumenti koji su se odnosili na porudžbinu i prijem ovih vagona. Ugovor je sačuvala firma i iz njih se vidi da je kupovnu cenu trebalo isplatiti najdalje za mesec dana po prijemu vagona.
Rinhofer verke zahtevala je 1921. godine od Ministarstva saobraćaja kraljevine SHS isplatu u vrednosti 19 vagona.
Posle dugog natezanja, pregledanja knjiga, utvrđivanja vrednosti zlatnog dinara neposredno pred Prvi svetski rat, 18. marta 1931. godine dug je isplaćen. Ali, firma nije bila zadovoljna. Gledala je da ušićari šta može, tvrdeći da je tu sumu primila samo akonto računa i potraživala još 1.629.178 zlatnih franaka.
Ministarstvo saobraćaja je posle provera u inostranstvu našlo da je potražnja firme Rinhofer verke likvidirana na osnovu Zakona o likvidaciji moratornog stanja. Firma je zatim tužila državu Jugoslaviju i ceo spor je tako došao pred Izbrani sud.
Bilo je onda i natezanja oko sastava Izbranog suda, pisanja tužbe, pokušaja plaćanja bez ročišta, tek dogodilo se nešto što je sve iznenadilo.
Izbrani sud doneo je presudu većinom glasova (dr Mileta Novaković i Mihailo Jovanović) kojom je država Jugoslavija osuđena da plati tužilačkoj strani kupovnu cenu vagona i čak sav interes od 1914. godine do dana tužbe! Sud je presudio sva sporna pitanja „po pravdi, pravici, savesti i osnovima zdravog razuma”.
Ali, izbila je afera. Stvar je predata policiji, pa su policajci prilikom pretresa kod dr Milete Novakovića pronašli dve menice od po 100.000 dinara, treću od 40.000, a četvrtu na 25.000 dinara. Sve su one imale potpise advokata Trajkovića, Nedeljkovića i Miljkovića, zastupnike firme Rinhofer. Menice su bile izdate 13. novembra 1933. godine, a bile su adresirane na dr Miletu Novakovića, predsednika Izbranog suda.
Suđenje je dugo potrajalo i ishod je dobilo godinama kasnije. Korumpirane sudije dobile su zatvorske kazne, uz gubitak dela imovine. Šteta naneta državi nekako je nadomeštena. Ali štetu koju su naneli svom ugledu ništa nije moglo da nadoknadi. Tek će užas Drugog svetskog rata koji će nastupiti ubrzo, izbrisati sramotu i odvesti je u zaborav…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
