Istorija gradskog trača – kad „čaršija“ ujede

Danas tek oni stariji sugrađani mogu da se prisete jednog od prvih tračeva koji je pogodio skoro pa celu nekadašnju zemlju, Jugoslaviju, tamo negde krajem šezdesetih: u vreme kada je televizija počela da osvaja domove Jugoslovena, a prvi voditelji imali status skoro pa mitskih bića i pop zvezda, kao grom iz vedra neba odjeknula je „vest“ da je legendarni tv spiker Mića Orlović – dobio „crnče“.

Nikada sa sigurnošću nije ustanovljeno od koga i odakle je krenula takva ružna glasina ali se, u vremenu kada nije bilo previše „intrigantnih“ i „kontroverznih“ tema, strahovito brzo proširila.

Ubrzo je svako ko je gledao vesti ili neku od retkih emisija tada još uvek veoma skromnog televizijskog programa, na pojavu Miće Orlovića umesto u tekst koji je izgovarao bio koncentrisan na to odakle mu dete tamne puti i sa kim ga je dobio. Odnosno, ko je bio grešan u njegovoj porodici.

Sam Mića Orlović, jedan veliki gradski šmeker, govorio je kasnije u brojnim intervjuima o ovoj neprijatnosti uz svoj karakterističan osmeh, ali je sigurno da u vreme kada je glasina bila na vrhuncu nikom ne bi bilo svejedno da se milioni ljudi na takav, lažan i diskreditujući način, bave njegovim likom i delom.

U mehanizmu te prve jugoslovenske glasine, trača, bio je diskreditujući mehanizam prema javnoj ličnosti: „crnče“ je osim rasne netrpeljivosti još trebalo da „pokaže“ i bračno neverstvo, odnosno, nosilo je konotaciju seksualne afere u kojoj je neko ispao prevaren. I to sa osobom, zamislite – crne boje kože.

Sva devijacija „čaršije“, odnosno, malograđanštine izbila je na videlo u ovom traču, kao i u onima koji su ga uz osmeh i neko sladostrašće prenosili u to vreme. Pošto je to bilo vreme u kome se za politički vic išlo na dužu robiju po famoznom članu 33. nekadašnjeg Krivičnog zakona, u fokusu trača nije se našao nijedan političar već šarmantni i lepi Mića. Valjda neko nije mogao da oprosti uspeh i slavu, i smislio je gadost…

Nije prošlo dugo, a „čaršija“ je krenula da početkom sedamdesetih širi novu grozotu. Opet u fokusu nije bio nijedan političar jer bi tadašnja svemoćna tajna policija SDB, verovalo se, lako našla primarni izvor trača, pa bi po „maštovitu“ osobu usledile mučne posledice, već – najpopularniji sportista i najpopularniji pevač.

Prema ovoj konstrukciji, njih dvojica su se, od užasa, tajno venčali negde na Kalemegdanu!

Bila su to vremena kada nije bilo društveno prihvatljivog stava prema LGBT populaciji, i gde je takvo opredeljenje neminovno nosilo stigmu i podrugivanje velikog dela javnosti.

Prema toj logici, i sportista i pevač su sa takvim „žigosanjem“ morali da pretrpe urušavanje ugleda i društvenog kredibiliteta.

Činjenica da su u tom trenutku bili na vrhuncu popularnosti, obožavani od miliona Jugoslovena bila je, gotovo sigurno, u osnovi trača koji je trebalo da ih „unizi“ i nanese im moralnu i svaku drugu štetu.

I o toj „situaciji“ brujao je ceo Beograd, ali i drugi gradovi nekadašnje zemlje. „Akteri“, odnosno, žrtve zle namere se nisu oglašavale niti u javnosti komentarisali. Doduše, i tadašnji mediji nisu povlađivali gadostima pa je tako bilo nemoguće da se uopšte bilo šta slično pojavi na stranicama štampe, a što bi prozvane ličnosti morale da demantuju.

Jednostavno, nije bilo tabloida. Tabloidnost je ostala „rezervisana“ za frizerske salone, čekaonice, kafanski sto, duga putovanja vozom u kupeu, vožnju taksijem… Tada su se razmenjivale „pouzdane informacije“.

Lavina gadosti se nije zaustavila na ova dva slučaja. Drugu polovinu sedamdesetih obeležilo je još nekoliko glasina u čijem fokusu su bile javne ličnosti, po pravilu oni na vrhu profesionalnog uspeha i popularnosti. A, takođe, i po pravilu su sve glasine i tračevi u fokusu imali – seksualnu aferu. I to onu sa „druge strane“, odnosno, homoseksualnu.

U glavama onih nesretnika koji su ih smišljali i lansirali moralo je da bude seksualnog poniženja za odabranu žrtvu. Kakav je to psihološki mehanizam stajao u tim pobudama, mogli bi stručno da jedino objasne psihoanalitičari.

Tako je najpopularniji pevač te epohe „nađen“ vezan nag za banderu negde u Ohridu, ili Skoplju, ili u Dubrovniku, u zavisnosti ko bi prepričavao „izvor“ koji je obično bio nečiji kum, brat, sestra, kolega… Mehanizam je bio jednostavan, uvek se „znao“ neko ko je „lično svedočio“ neprijatnoj situaciji, a taj „neko“ je uvek bio jedno ili dva „kolena“ udaljen od onog ko priča.

Vrhunac bestijalnosti glasine su doživele u drugoj polovini osamdesetih kada je kroz Beograd prostrujala priča da se jedan od vođa nama bliske nesvrstane zemlje smrtno zaljubio u jednog domaćeg glumca, takođe, naravno, veoma popularnog, i da bi Jugoslavija sa tom zemljom sklopila povoljan poslovni aranžman, sistem je naterao glumca da provede noć sa nesvrstanim liderom.

Onda su došle devedesete i sa njima demokratija, a zatim i tabloidno „novinarstvo“. Otvorila se Pandorina kutija „kreativnosti“, bestijalnosti i gnusnih uvreda. Sada se više nije krilo odakle idu glasine, njihovi kreatori su sa ponosom prepričavali na sve većem broju televizijskih kanala i u novinskim intervjuima, imenom i prezimenom, ono što su smislili.

U toj epohi se fokus definitivno pomerio na političare i više se nikada nije skinuo sa njih.

Vojislav Šešelj je za skupštinskom govornicom „tvrdio“ da je jedan ugledan političar „jahao popa“ kao mladić, za Slobodana Miloševića i njegovu suprugu se govorilo da imaju bezbrojne ljubavnice i ljubavnike, licitiralo se sa imenima, Zoran Đinđić je bio vlasnik „Koka Kole“ i u vezi sa polovinom opozicionih novinarki, a u jednom od tabloidnih izdanja se čak u višemesečnim feljtonima prenosilo ko je sa kim u krugovima politike bio u, pogodite – homoseksualnoj vezi.

I taman kada je delovalo da već sve gubi smisao i da ni trač više nema svoju ubistvenu „funkciju“ diskreditacije jer se u javni prostor već izlio okean gadosti, došle su društvene mreže i sa njima novi zamah pakla glasina.

Od 2008. godine pa do dana današnjeg Tviter, Fejsbuk, LinkdIn, postali su generatori svakakvih lupetanja i tvrdnji. Trač više nije specifičan i konkretan nego se u moru besmislica vrti svašta, od ravne zemlje, vanzemaljaca – reptila koji vladaju Srbijom, masona i vakcina sa čipom do vlasništva nad prestoničkim restoranima, prodaje gradske kaldrme strancima i slično.

Došlo je vreme u kome svako može da napiše šta god misli da je „istina“ i da bude siguran da će bar neko to pročitati. A možda zatim i preneti dalje.

Ali, takva su vremena: jedino što nam nije poznato kako će neki hroničari Beograda iz budućnosti uspeti da sortiraju materijal iz ovog vremena, i iz haosa i košmara hiljada probuđenih mašti izdvojiti najkarakterističnije tračeve kojima bi u nekoj budućoj retrospektivi odslikali jedno vreme jakih tračerskih „vibracija“ – kad ih već ima toliko mnogo.