Iščezla magija – putovanje hidrogliserom od Beograda do Đerdapa

 

Za samo tri i po sata Beograđani su sedamdesetih godina mogli da uživaju u ekskluzivnim putovanjima do Tekije i Đerdapske klisure.

Tada su Dunavom krstarili hidrogliseri, “rečni avioni” i bili su jedan od sinonima za pobolјšanje životnog standarda koji je tada osećao značajan deo svih slojeva društva.

Stvar prestiža bila je da svoje goste Beograđani vode na izlet ovakvom lađom. Putnici su uživali ne samo u vožnji, već i i pogledu, a pošto mnogi nisu imali priliku da se lete avionom, sa stjuardesama su se družili upravo na ovim plovilima.

Veliki gliseri bili su vlasništvo tadašnjeg “Centroturista”, a vozili su na relaciji Beograd – Tekija, sa zaustavlјanjem u Donjem Milanovcu. Do odredišta je putovanje trajalo tri i po sata, a natrag, uzvodno ka Beogradu oko četiri. Rastojanje od 220 kilometara prelazili su vrlo brzo i bili su znatno brži od redovne autobuske linije kojoj je za istu relaciju trebalo oko šest časova.

Postojala su dva tipa glisera “meteor” i “raketa”. Prvi je bio atraktivniji, udobniji, imao je veći zastaklјen prostor pa se putnicima pružao pogled na obalu, a mogao je da primi stotinak osoba. Nešto manja “raketa” prevozila bi oko 60 izletnika.

Sedamdesetih godina postojala su tri redovna polaska vikendom, a cene karte bile su prihvatlјive za većinu jer je država dotirala iznos.

Kapetani koji su upravlјali gliserima morali su da budu među najuglednijima u svojoj branši. Važilo je pravilo da samo najbolјi kapetani rečne plovidbe rade na putničkim brodovima. Tako su i hidroglisere vozili veoma stručni i iskusni lјudi.

Hidrogliseri za prevoz turista išli su prilično brzo, ali su bili projektovani tako da putnici za vreme plovidbe mogu da izađu na palubu. Jedan deo bio je napravlјen kao specijalni vidikovac, odakle bi mogli da osete svu čar brze vožnje na reci.

Kretali su se brzinom od 60 kilometara na sat, a brodovi koji danas idu u jednodnevne ture duž Dunava ne prelaze osam ili 10 kilometara na sat. To su im omogućavali tenkovski motori, koji su trošili mnogo goriva. Ti brodovi su bili napravljeni u ondašnjem Sovjetskom savezu, a poznato je da tamošnje motorne konstrukcije nikada nisu bile štedljive.

Plovila koja su saobraćala Dunavom u to vreme imala su i poseban kafe-bar, tako da je bio obezbeđen potpuni luksuz.

Hidrogliseri su oko 1980. godine povučeni iz upotrebe, a kompanija “Centroturist”, u čijem su bili vlasništvu, ugašena je. “Rečni avioni” su ili pretvoreni u ploveće restorane, ili isečeni i prodati u staro gvožđe.

Slična plovila sa panoramskim pogledom za putnike bili su i popularni hidrobusevi, ali njihova brzina je bila skromnija, a namena da voze na bliske destinacije.

Gornji deo palube bio je sav u prozorima, pa su posetioci Beograda i okoline imali priliku da pogledaju glavni grad sa reke. Popularan naziv za hidrobuseve bio je “vodeni tramvaji” i sa njima su Beograđani i njihovi gosti mogli da razgledaju prestonicu sa reka.

Tura je išla od Muzeja savremene umetnosti, Kalemegdana, Sportskog centra “25.maj”, Ratnog ostrva, Novog Beograda, Zemuna, pa do Ade ciganlije. U početku je vozio samo subotom i nedelјom, a kasnije je imao svakodnevne polaske.