Skromna prizemna kuća na blagoj padini, bez potkrovlja, sa visokim prozorima, isturenim ulazom i nadstrešnicom pred vratima. Lepa, ali nenametljiva ograda od kovanog gvožđa i tek pokoji ukras na fasadi.
Da nema okolnih zgrada, kuća na ovoj crnobeloj fotografiji mogla bi da se smesti u bilo koje šumadijsko selo. Izdvojila bi se kao posebna, veoma pristojna i nešto lepša od ostalih u tom zamišljenom mestu.
A nalazi se u srcu Beograda. Danas, sa uređenom fasadom, stolarijom i krovom blista kao mala vila u Kopitarevoj gradini. U ovom skromnom domu živeo je jedan od najvećih srpskih naučnika – Jovan Cvijić.
Mnogi velikani koji su dali nemerljiv doprinos srpskom društvu, nauci, kulturi i umetnosti živeli su sasvim skromno. “Kaldrma” je, tako, pisala o domu Branislava Nušića, sazidanom na, takoreći periferiji Beograda tridesetih godina, kod Autokomande.
Ali, Jovan Cvijić se po svojoj skromnosti posebno izdvajao. Čitav svoj radni vek proveo je marljivo istražujući geografiju i bio je predani profesor, pa i rektor Beogradskog univerziteta.
Umro je 1927. godine u ovoj kući i nije doživeo penziju. Počiva u Aleji velikana na Novom groblju, a njegova grobnica je neupadljiva – umesto velelepnog spomenika koji seća na pokojnika, ona simbolizuje zemlju kojoj je Cvijić posvetio život: Balkan, Jugoslaviju, Srbiju.
Cvijićeva kuća nalazi se u kraju koji je, po mnogo čemu specifičan. Nekada se zvao Mitropolitova bašta, a onda je, po Jerneju Kopitaru, dobio ime Kopitareva gradina. Nalazi se između prometnih centralnih beogradskih ulica, kojima saobraćaj nemilosrdno struji, a svetla semafora nakratko zaustavljaju užurbane vozače.
Pa ipak, kada prođete kroz Kopitarevu gradinu, poprečnim putem, usitnićete korake. Ovaj kraj sačuvao je mir, tišinu i šarm staorg Beograda.
Moglo bi se reći da je to “profesorska kolonija u malom“. U Kopitarevoj gradini svoj dom podigli su mnogi ugledni Beograđani: naučnici, arhitekte, književnici, pa i ugledni trgovci. Na primer: Laza Lazarević, Ljubomir Stojanović, Panta Tadić.
Cvijićeva kuća je skromna, ali ona nije nastala slučajno, kao neka tipska građevina. Izdvajaju je upravo sitni detalji o kojima je Cvijić razmišljao kada je podizao svoj dom. Bašta je veoma mala, ali u njoj su se mogle videti i veoma retke biljne vrste. Svoju ljubav, zemlju koju je izučavao, simbolično je približio sebi u malom vrtu.
U dvorištu kuće u Ulici Jelene Ćetković br. 5, raste jedno plemenito drvo, Sophora Japonica Pendula – japanski bagrem.
Bogatstvo detalja čeka vas tek kada uđete unutra! To je umetnički istančan enterijer u stilu tada popularne secesije, ali prožet srpskim umetničkim elementima. Svaki detalj je važan jer podseća na Cvijićeva istraživačka proputovanja.
Jedinstvenu umetničku celinu, izuzetne vrednosti, predstavlja unutrašnja dekoracija, rad umetnika Dragutina Inkiostrija Medenjaka, velikog naučnikovog prijatelja.
Od 1967. godine u kući je smešten memorijalni muzej Jovana Cvijića.
Originalni nameštaj pokazuje nam kako je izgledalo vreme u kome je Cvijić stvarao. Stare karte, atlasi i pisma sećaju na ono šta je radio.
Cvijić je bio vezan za Beograd, gde je stvarao i pisao, bio profesor i rektor Univerziteta i predsednik SANU.
Ali, ono što je njegov život obeležilo su terenska istraživanja koja su trajala 40 godina, u zemlji i inostranstvu. Sam se školovao u Beču, a da je bio svetski priznati naučnik svedoči i njegova titula počasnog doktora na čuvenoj pariskoj Sorboni.
Nakon Prvog svetskog rata bio je i ekspertski član Mirovne konferencije u Parizu kada su se određivale nove granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Njegov rad specifičan je po svojoj sveobuhvatnosti – on je zadirao i u polja istorije, etnologije i antropologije.
Ova kuća je tako svojevrsni hram velikog dela i, za njegovo vreme, velike istraživačke avanture Jovana Cvijića.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
