Hotel u kome je ponovo rođena srpska demokratija

Beograd koji je u 19. veku od male orijentalne varoši postajao moderan evropski grad privlačio je sve više stranih putnika. Kako grad nije imao dovoljno hotela mnogi stranci odsedali su u Zemunu.

Počevši od 1843. godine, kada je podignut prvi beogradski hotel „Kod Jelena“, kasnije „Staro zdanje“, glavni grad Kneževine Srbije iznedrio je brojne hotelske objekte namenjene najrazličitijim potrebama domaćih i stranih putnika.

Hoteli podignuti u centru grada, poput hotela „Moskva“ ili kasnije ”Mažestik” odgovarali su na zahteve bogatih posetilaca koji su dolazili poslom ili radi zabave, ali su želeli komfor i luksuz. Perifernim delovima grada podizani su hoteli kao „Petrograd“ i „Bristol“, koji su građeni za manje imućne, poslovne ljude koji su želeli pristojan smeštaj i blizinu železničke stanice. Ovoj grupi hotela pripadao je hotel „Astorija“, građen od avgusta 1937. do aprila 1938. godine.

Podignut je u neposrednoj blizini Železničke stanice za smeštaj poslovnih ljudi i putnika na proputovanjima. Hotel je veoma dobro radio a smatralo se da je za to zaslužan jedan od vlasnika Đura Ninković koji je bio veoma iskusan ugostitelj.

On je 1922. godine od kafedžije Živojina Miloševića kupio restoran do železničke stanice u Pančevu koji je zatim prodao i kupio parcelu u Štrosmajerovoj ulici br. 3, na kojoj je 1931. godine podigao hotel „Pošta“. Posle udaje njegove kćerke Ljubine za arhitektu Ivana Savkovića kupljen je novi plac u Milovana Milovanovića br. 1 kako bi se tu izgradio veći hotel koji je biti zajedničko vlasništvo obe porodice. Novi hotel nazvan je Astorija, a projekat je uradio upravo Ivan Savković.

Astorija je pravi gradski hotel koji se nalazi unutar bloka zgrada sa izlaskom na na dve ulice. Nije trebalo da bude tako jer su Ivan Savković i Đura Ninković nameravali da podignu objekat sa ugaonom osnovom. Kada nisu uspeli da kupe parcelu na uglu Milovana Milovanovića i Vilsonovog trga (danas Savski trg) arhitekta Savković je bio prinuđen da pronađe način da savlada nepravilan oblik parcele koja se prostirala između ulica M. Milovanovića i M. Bogićevića. Iako mlad, umešno se suočio s problemom, pa je u enterijeru maksimalno iskoristio raspoloživi prostor i rasporedom prostorija zadovoljio sve postulate funkcionalnosti.

Zahvaljujući veštom projektovanju osnove, arhitekta Savković je postigao da njegov hotel bude udoban i sa zavidnim kapacitetom od čak sedamdeset devet soba različitih dimenzija. Zgrada hotela imala je dva ulaza, iz ulica Milovana Milovanovića i Mihaila Bogićevića, a oba su vodila su u glavni hol gde su bili smešteni portirnica, telefonska kabina za gradsku i međugradsku vezu i dva manja salona.

U skladu sa tadašnjom Uredbom o klasifikaciji ugostiteljskih radnji svrstan je među ugostiteljske objekte drugog reda.

Čitava leva polovina prvog sprata u krilu hotela prema Ul. Mihaila Bogićevića pretvorena u četvorosoban stan direktora hotela. U ovom stanu su živeli Đura Ninković i njegova supruga Jelena, koji su na taj način bili konstantno u mogućnosti da nadgledaju rad hotela. Susednu zgradu ka Vilsonovom trgu projektovao je iskatnuti arhitekta Miladin Prljević, autor palate Albanija.

Ipak, hotel je završen u vreme pre početka Drugog svetskog rata što će da odredi njegovu sudbinu. Napadi Trećeg Rajha na Čehoslovačku, Poljsku, Francusku, Belgiju, Dansku i Norvešku naterali su jugoslovenske vlasti da otpočnu pripreme za rat.

Odbor za zaštitu od vazdušnih napada grada Beograda naredio je da se u hotelu Astorija izgradi sklonište i organizuje kućna zaštita u sanitetskom, hemijskom i vatrogasnom pogledu. Za izgradnju skloništa Ivan Savković je namenio prostor za igre u suterenu zgrade, gde je bilo moguće smestiti 105 osoba. Sklonište se sastojalo od jedne pretkomore i dve komore od ukupno 84 m2, pri čemu je svaka komora imala po dva toaleta i rezervni izlaz na ulicu.

Sudeći po datumu kada je projekat odobren, 1. marta 1941. godine, sklonište hotela ”Astorija” je, nažalost, veoma brzo ispunilo svoju namenu. Hotel je preživeo šestoaprilsko bombardovanje pravim čudom jer zgrada koja se nalazi prekoputa, koju je projektovao arhitekta Jovan Bjelović, prekoputa pogođena bombom i uništena.

Vlasnici hotela nisu mogli da koriste koriste ovaj objekat u vreme okupacije Beograda. Nacisti su hotel zatvorili za javnost i on je postao smeštaj za oficire Vermahta.

Porodice Ninković i Savković ostavljene su da žive u svom stanu, a situaciju da su se nalazili u sred objekta koji je koristila nemačka vojska iskoristili su na veoma hrabar način o kome se danas ne zna mnogo.

Oni su pomogli mnogim beguncima od nemačkog progona smeštajući ih u svoj stan jer niko nije mogao da pretpostavi da će tražena lica biti u objektu punom nemačkih vojnika. Tako se, između ostalih, u njihovom stanu u hotelu ”Astorija” skrivao budući partizanski komandant grada Beograda, general Ljubodrag Đurić.

Veruje se da je upravo ta činjenica pomogla vlasnicima da posle oslobođenja 1944. ostanu u svom stanu uprkos tome što je objekat preuzelo Ministarstvo industrije za smeštaj svojih radnika. Hotel je nacionalizovan 1948. godine i Astorija je ponovo otvorena za goste. 

Decenijama je radio kao državni hotel bez ikakvih izmena osim što je spratna fasada premalterisana sivim malterom i što je enterijer renoviran u više navrata od 1981. do 2001. godine. Arhitekta Ivan Savković je posle oslobođenja projektovao zgradu u ulici Kralja Milana u kojoj se do raspada zajedničke države Srbije i Crne Gore nalazila srpska skupština.

Hotel ”Astorija” se stilski i gabaritom uklapa u ambijentalnu celinu Milovanovićeve ulice posebno kada je na uglu sa Sarajevskom, Balkanskom i Gavrila Principa izgrađen urbani džep a ulica kaldrmisana.

Ruku na srce, ovaj hotel ne spada među najvrednija ostvarenja hotelske arhitekture međuratnog perioda u Beogradu ali zajedno s hotelom ”Mažestik” predstavlja smeo iskorak ka nečemu potpuno novom i podstrek da se modernistički stil projektovanja dalje razvija u okvirima hotelske arhitekture Beograda. 

Ipak, ovaj hotel, tačnije stan porodica Ninković i Savković, kriju još jednu tajnu o kojoj se malo zna. Tu su od decembra 1989. godine održavani sastanci na kojima su srpski disidenti dogovarali osnivanje prve opozicione stranke u tadašnjoj Jugoslaviji. Pisac ovih redova prisustvovao je kao student rađanju demokratije i gledao kako u stan na prvom spratu hotela Astorija ulaze Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Kosta Čavoški, Nikola Milošević, Jovan Rašković, Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Gojko Đogo… U tom stanu na prvom spratu hotela Astorija obnovljena je srpska demokratija.

Autor: Goran Vesić