Jesen, magla, dimnjaci... Kakva osećanja ova slika budi kod Vas? Idilična?
A ko bi beogradskim vatrogascima između dva velika rata, tamo negde dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, pomenuo odžak, verovatno bi ga mrko pogledali i onako sebi u pomenuli mu familiju. Ali, zašto su toliko mrzeli dimnjake?
Biće da je u to doba bilo dovoljno odžačara, ali naš narod nije imao običaj da ih zove pred početak grejne sezone. A kad se založe prve vatre u furune i šporete – odžak se zapali. Plane nakupljena garež, kulja gust crni dim u prostoriju, a bogami vidi se nadeleko i kako se izvija iznad krova. Pa onda i kuku i lele…
Vrte centralu da ih spoje sa vatrogasnom četom. Pomagajte, izgoresmo. Oni koji telefona nisu imali zapomagali su na ulici, pa kad ih čuje nekakav službenik ili komšija koji je pri telefonu, on bi pozvao u pomoć.
Rekli biste sada, pa dobro što su ti vatrogasci gunđali, posao im je da spasavaju. Jeste, ali ako se pročeprka po starim novinskim zapisima zapaziće se i jedan iz 1934. u kojem se sve to potanko objašanjava.
Ali ukazuje i na još jedan užasavajući podatak. O njemu ćemo docnije, koji red niže. Da ne mračimo i mi na početku, kad već mrači mračni dim iz odžaka…
“Požarna statistika beleži, u prosečnoj liniji, svakoga dana po jedan požar. Za petnaest godina vatrogasci u Beogradu su intervenisali preko pet hiljada puta. Građanstvo se obraća vatrogasnoj četi u prvoj zabuni i strahu od vatre i za najsitnije paljevine. To je redovno slučaj sa dimnjacima. Za petnaest godina oni su gasili 2.243 dimnjaka – pisalo je u novinama te godine.
Koliko je bilo ovih zapaljenih dimnjaka, toliko je puta cela vatrogasna četa, tek pošto stigne “na lice mesta” pod punom opremom stajala pred dimnjakom kao top pred vrapcem.
“Ovakve se intervencije svršavaju kofama vode a ne tankovima od dve i po tone.”
Građanstvo je neobično kad dostavlja požare ove vrste vatrogasnoj četi:
– Ali, zaboga, nagore cela kuća, požurite!
Kad bi se, međutim, u tome uzbuđenju dodalo slučajno da je u pitanju odžak, ovim ljudima iskidanog sna i odmora uštedelo bi se mnogo napora“, objašnjava se u tom novinskom tekstu pred početak jeseni 1934. ne bi li se građanstvu opisali problemi sa kojima se vatrogasci susreću svakoga dana i da bi im se dalo do znanja da ih ne zovu bez preke potrebe.
Autor navodi i da su tih godina učestale bile lažne dojave, da ih zabeleženo 68 i da one sa nepotrebnim zvanjem oko zapaljenih dimnjaka mogu da ugroze one koji su su u tom trenutku zaista ugroženi.
“Vatrogasna četa vrlo često služi, zahvaljujući savesnom shvatanju dužnosti, kao oruđe da se sa njom izvedu neukusne kavanske šale. Neki ‘šaldžija’ telefonira da je izbio požar kod nekoga koga on želi da ‘nasadi’. Nesavesni dostavljač tada sigurno nema na umu to da je u nevreme podigao iz postelja 35 ljudi ili da je u to vreme nekome vatrogasna četa doista potrebna radi prave nesreće”.
U tadašnjim novinama pribeleženo je i to da je u februaru 1928. “Zvanična vatrogasna četa Beogradske opštine”, kako joj je bio pun naziv, po ogromnoj hladnoći imala za 12 sati čak 25 gašenja.
To je bio najneobičniji dan koji su vatrogasni anali zabeležili. Piše da su ljudi “u punome redu i disciplini ugasili i dvadeset peti požar, mada ih savladivao strahovit umor. Disciplina u četi nije popuštala”.
Inače, najveće štete od požara bile su u periodu od okončanja Prvog svetskog rata pa do pomenute ’34. zapravo 1931. godine. Prema procenama nadležnih službi pričinjena šteta izašla je na petnaest miliona tadašnjih dinara.
Kao najveći objekat izgoreo je jedan mlin sa inventorom. Naročito veliki požari bili su kada su goreli šlepovi sa benzinom i strugara u Makišu, čije je gašenje trajalo 15 časova besprekidno!
Nekoliko podataka daju zaprepašćujući zaključak. Od 1887. godine do 1934. godine bilo je u vatrogasnoj službi 311 službenika. Od toga, lekari su konstatovali da je 180 ljudi umrlo od tuberkuloze.
Iako se penzija u vatrogasnoj četi sticala sa 25 godina službe, u tom trenutku imala je samo jednog penzionera!
Od nove požarne komande koja se upravo tada dovršavala u Bitoljskoj ulici (današnja Ilije Garašanina) očekivalo se da popravi rđave higijenske uslove pod kojima su radili ovi požrtvovani ljudi.
Vatrogasna četa je uz sirene njenih tankova i ono karakteristično zvono za uzbunu nastavila i u danima nakon ovih napisa iz 1934. da spasava živote i imovinu Beograđana. Godinama potom je prerasla okvire čete, proširila se u sve delove prestonice, modernizovala opremu…
Ali ono što je do dana današnjeg ostalo isto jesu hrabrost i požrtvovanost vatrogasaca.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
