Prvi pravi muzički bend u Beogradu osnovan je krajem 1840. godine – bio je to skup muzičara u različitoj nošnji, šarenih i prepoznatljivih, okupljenih kao “Građanska banda“, koja je postala omiljena na slavama, svadbama i naravno, u kafanama!
Bilo je to tek dve godine pošto se u Beogradu uopšte pojavila bilo kakva kafanska muzika. Istorija beogradskih kafana mogla se ispisati u nebrojenim tomovima knjiga, samo da je bilo svedoka koji bi svaku dogodovštinu beležili. Ali, ko bi rekao da je muzika koja, uz to vino i rakiju, opija dušu, u kafane stigla pre manje od dva veka!
Zapravo, za Evropom nismo mnogo kaskali. Boemija se u Beogradu lepo “primila“. Kafane su “proizvod” građanskog društva, “meka” razgovora, slobode, opuštanja i hedonizma, institucija koja radi po svojim pravilima.
Taj “vajb” slobode u kafanama bio je tek od kraja 18. veka praćen muzikom.
I to je bila svojevrsna sloboda. Muzičari iz naroda, oni bez ikakvog formalnog znanja, na kojekakvim instrumentima kojima možda ni ime nije postojalo, uveseljavali su narod u kafanama. To je bio podijum i za one inače krajnje skrajnute članove društva, ali i prvo mesto gde su dame imale određenu slobodu.
Tu počinju i seksualne slobode, kada se pred publikom pojavljuju i one žene sa malo manje odeće no što bi to bilo pristojno u ono vreme.
A sve je počelo, gde drugo nego u Parizu, 1776. godine – to je bila jedna muzička družina koju su činili slepi ljudi. Bio je to svojevrsni performans koji je gazda kafane priredio svojim gostima, a onda se poput pariske mode ova novotarija širila Evropom.
Kada su beogradske kafane u pitanju, spomenuta “Građanska banda” bila je favorit, ali su se pojavljivali i razni solisti i dvojci. Sredinom 19. veka tako je nastupao, na primer, jedan Italijan koji je gostima priređivao neobične melodije. Ili Saksonac. Imali su neke instrumente koji su bili narodni ili potpuno nepoznati i improvizovani. Ali, privlačili su pažnju gostiju i zabavljali ih.
Prva beogradska sviračica bila je jedna Čehinja – harfistkinja. Tako su se gosti u kafanama naše varoši veselili i uz harfu, motreći na nežne ruke dame za koju se šuškalo da je u slobodno vreme imala susrete s turskim oficirima iz tvrđave beogradske…
Muzička podrška beogradskim boemima mahom je bila u rukama beogradskih Roma. Ta “ciganska” muzika osvajala je krčme, postajala sve bolja i poznatija, a jedan romski violinista iz Jagodine osetio je na svojoj koži, krajem 19. veka, šta to znači slava.
“Virtuoz“, bilo je neverovatno u to vreme tim rečima nazvati jednog Roma, jer je, nažalost, društvo pripadnike ovog naroda guralo na dno.
Ali, violina je proslavila ovog Jagodinca, koga su svi znali po imenu Mija Slavuj.
Pisale su novine da je baš na vrhuncu njegovog usavršavanja proradila pruga Beograd – Niš i da je on bio među prvim putnicima iz Jagodine koji je stigao u Beograd. A vrata su mu se širom otvorila.
Mija je, nasuprot “umetničkoj” muzici podario masama izvornu, narodnu muziku. On bi slušao pastire kako sviraju frule i pretakao te melodije u zvuke violine. Svojim gudalom razveseljavao bi i rastuživao mase.
Putujući romski svirači su, potom, dolazili mahom iz Šapca, a kafanska muzika postala je nezamisliva bez tog narodnog prizvuka i običnog čoveka koji slavu stiče sa instrumentom u ruci.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
