Dug i nimalo lak put apotekarstva u Beogradu

„U Srbiji je neophodno zavesti škole za hirurge i babice, marvene lekare i apotekare“.

Ova odredba u ukazu o sastavu državnog saveta, kneževog kabineta i dužnostima ministara izdatom na osnovu čuvenog Sretenjskog ustava iz 1835. označila je uvođenje reda u lečenje naroda srpskog.

Do tih godina ranog devetnaestog veka i ustanaka za oslobođenje od turske vlasti, ljudi su se lečili raznoraznim travkama, ali i vradžbinama, gatanjem, salivanjem strave…

Istina, svega toga ima i danas, a narod, nažalost, i dalje veruje kojekakvim gatarama i prorocima. Ali, tome nekom drugom prilikom.

U ona doba su kojekakvi hohštapleri kretali se po vašarima i crkvenim saborima te prodavali svakojake bućkuriše uveravajući lakoverne da od toga nema boljeg leka na svetu.

Malo je tu bilo pravih travara, koji su se zaista razumeli u ono što govore i što nude.

Zato su u istoriji srpskoga, a samim tim i beogradskog apotekarstva, važna dva dokumenta – Hatišerif iz 1830. i već pomenuti Ustav. O značaju ovog drugog smo prozborili, a prvim je zapravo dozvoljeno da se u Srbiji otvaraju zdravstvene ustanove, odnosno bolnice i apoteke.

Za dalji nastavak priče bitna je jedna digresija. Teritorije današnje nam zemlje koje su u prošla vremena potpadale pod Habsburšku vlast mnogo su doprinele uspostavljanju farmaceutskog sistema i u Srbiji.

Austrijska carica Marija Terezija je, želeći da se reši torbarenja, vračara, amuleta i talismana, donela Veliki zakon o zdravstvenoj kulturi i zvaničnom lečenju, pa je tako Novi Sad još 1740. dobio prvu apoteku „Kod Crnog Arapina“.

Ubrzo je i na Petrovaradinu osnovana apoteka „Kod zlatnog orla“, koja i dan danas postoji!

Ta informacija je bitna jer je iz Zemuna 1813. u Beograd prešao Anton Delini, poreklom Grk, i postao vlasnik prve priručne apoteke u Srbiji. Zatim je i italijanski lekar Vito Romita iz Livorna 1823. napustio službu beogradskog vezira i stavio se na raspolaganje knezu Milošu. Sa sobom je iz Trsta doveo još jednog apotekara.

Posle godinu dana provedenih u Kragujevcu prešli su u Beograd sa sve svojom priručnom apotekom i tu radili do 1828!

Prva apoteka, onako kako ih danas smatramo, otvorena je tako u Beogradu 1830. po odobrenju Miloševom. Nalazila se kod Saborne crkve, pred kafane „Znak pitanja“, a apotekar je opet došao – iz Zemuna.

Matej Ivanović je farmaciju završio u Pešti i kod njega ste jedino mogli naći „ispravno sačinjen lek“.

Njegov mlađi brat Aleksandar takođe je u Pešti završio farmaciju, pa su apoteku 1840. nazvali „Apoteka braće Ivanović“. Pod tim imenom radila je do 1870. kada su je prodali farmaceutu Jovanu Dilberu iz Smedereva. O Ivanovićima se dalje ništa ne zna, čak ni kada su umrli ni gde su sahranjeni.

Apoteka „Mr. ph Matej Ivanović” se od 1964. godine nalazi u Knez Mihailovoj na broju 27 i u sastavu je Apotekarske ustanove Beograd.

Sada ćemo se vratiti u godine koje smo preskočili, a bile su veoma značajne. Nije Knez Miloš sedeo skrštenih ruku, davao je on dobre predloge i aminovao značajne uredbe.

Nastojao je da dovede lekare i apotekare iz Austrije, ali bezuspešno. To ga je podstaklo da stipendira studente medicine i farmacije koji su bili u obavezi da se po svršetku studija vrate u Srbiju. Među njima se našao samo jedan mladić zainteresovan da postane apotekar. Zvao se Pavle Ilić i po nalogu Državnoga sovjeta i naravnom Miloševim odobrenjem osnovao je u Kragujevcu prvu državnu apoteku u Srbiji 1836. nazvanu „Pravitelstvena apoteka“.

Nije prošlo dugo, a ona je preseljena u Beograd. Snabdevala je lekovima ne samo prestonicu, već celu Srbiju.

Naposletku je Pavle Ilić 1861. postao prvi srpski državni hemičar i direktor Državne hemijske laboratorije za analizu mineralnih voda.

Knez Miloš je koliko već 1837. naredio strogu kontrolu prodaje lekova, što je podrazumevalo da ne mogu da se kupe bez pismenog odobrenja policije, koje se dobijalo isključivo na osnovu recepta diplomiranog lekara.

Tri godine kasnije Antonije Delini je otvorio treću apoteku u Beogradu. Ali bio je trgovac i samouk lekar, pa nije se uklapao u već stroge zakonske norme, te je njegova apoteka koja se u prvo vreme nalazila na Dorćolu, tačnije na donjem Zereku, često zatvarana.

Legitimitet je dobila tek kada je sin Andrej završio farmaciju, a uz ime dodao titulu „mr ph“. I uspešno je vodio naredne 24 godine.

Delinijevi su apoteku selili do Zelenog venca 1862, pa početkom XX veka na ugao Sremske i Knez Mihajlove, tamo gde je Albanija, potom prelaze preko puta na Trg i tu nestaje pod nacističkim bombama 6. aprila 1941.

Ostalo je zabeleženo da su prvi nudili u radio-reklami 1938. godine nešto što bi mogla biti preteča današnje vijagre. A taj stimulans za muškarce pratila je kompozicija Žozefa Kozme „Uvelo lišće“.

Tako je izgledala istorija tri zvanično prve apoteke u Beogradu.

Popečiteljstvo unutrašnjih dela je 1839. godine postavilo okružne fizikuse (lekare) u Beogradu, Šapcu, Smederevu, Čačku, Užicu i Jagodini, a u dokumentu od 23 tačke „Nastavlenija za okružne lekare i fizikuse“ pisalo je: “U mestu gde ima apoteka, ne dozvoljava se fizikusu svoje lekove bolnim izdavati, no gde ove nema, tu je on dužan o svome trošku malu apoteku držati…”

Lekari i apotekari su time bili jasno odvojeni, a položaj farmaceuta je dodatno regulisan 1845. donošenjem Pravila za državnu apoteku i za javne apoteke.

Jovan Diber, koji je od Ivanovića otkupio prvu beogradsku apoteku, postao je 1879. predsednik tek osnovanog Apotekarskog društva, preteče Farmaceutskog društva Srbije.

Prva žena farmaceut u Srbiji bila je Desanka Ruvidić, koja je diplomirala 1913. godine u Beču. Kada je prvi put podnela molbu za otvaranje apoteke, Narodna skupština odbila je da joj izda dozvolu jer nije bilo uobičajeno “da se žena bavi apotekarstvom“!

Tako je zvanično prva farmaceutkinja u Beogradu postala Savka Kaljević Stefanović. Studije je započela u Lozani, prekinuo ju je rat u kojem je bila dobrovoljac i nosilac Albanske spomenice, a diplomirala je posle rata u Zagrebu.

Inače, Beograd je do izbijanja Velikog rata 1914. imao 20 apoteka, a za početak proizvodnje medikamenata morala se sačekati 1920. godina kada je veledrogerija „Mišković i kompanija“ osnovala laboratoriju.

Važno je napomenuti da je do 1910. godine ženama bilo zabranjeno da se bave farmacijom ali je te godine Savka dobila od Ljube Jovanovića, tadašnjeg ministra socijalne politike i narodnog zdravlja, da je „dozvoljeno i ženskinju da može izučavati apotekarstvo i stupiti kao pripravnica u javnu građansku apoteku“.

Savka je uspela da 1933. otvori svoju apoteku, prvu u vlasništvu žene, a ukupno 51. u Beogradu.

Uz nju je još iz Beograda tih prvih godina borbe za ženska prava u svetu farmacije uspela da ponese zvanje apotekarke samo Mara Mutavdžić, čija se apoteka kasnije smatrala dvorskom.

Farmaceustki odsek Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu počeo je sa radom 24. oktobra 1939. godine, a u prvoj generaciji bile su i žene. Mnoge su već studirale u inostranstvu.

Pred Drugi svetski rat prestonica je imala 92 apotekarke! Danas su većinom žene u farmaciji… Eto koliko se promenilo za 100 godina – od zabrane do uspeha.

U vreme socijalističke Jugoslavije sve apoteke su bile u vlasništvu države, a Ustavom Republike Srbije iz 1990. otvorio se prostor za obnavljanje privatne delatnosti.