NAJNOVIJE
Top

“Dranje” Beograđana – milicija nije videla “kvantaš” noćnih nakupaca na Kalenić pijaci

 
1

Jedna od najpopularnijih beogradskih pijaca, Kalenić, krajem šezdesetih godina radila je i u kasne noćne sate ali – van radnog vremena. Znale su to sve gradske domaćice, a naravno i milicija.

Međutim, niko se tu nije bunio, niti je imao kome da prigovori.

Iako su kapije zvanično bile noću zatvorene, prodaja, i to nelegalna i tajna, trajala je sve do svitanja. Kako se tezge zatvore i mrak padne, na scenu su stupali nakupci: od seljaka su otkupljivali ono isto voće i povrće koje će se ujutro nuditi Beograđanima, ali po višim cenama, naravno u korist dnevnih prodavaca.

Iz Ulice proleterskih brigada, današnje Krunske, kamioni sveže ubranih polјoprivrednih proizvoda u gluvo doba noći ulazili su u Višku ulicu, na obodu pijace.

Ljudi iz njih, kako su pisale “Novosti”, izlazili su mekim uvežbanim korakom. Nјihov zadatak je bio da dogovore cene na “tamnom Kalenićkom tržištu” sa nakupcima i to u pola glasa, jer ko zna iza kog ćoška vreba narodna milicija.

I to sve tik uz zgradu Skupštine opštine Vračar, koja se uzdiže iznad parkinga na kome je poslovalo crno tržište.

Kamioni su bili prilublјeni jedan uz drugog, zadnjim stranama, tako da se roba vrlo lako pretovarala.

Seljaci iz cele Jugoslavije pred mrak stizali u prestonicu i po znatno nižim cenama na veliko prodavali robu nakupcima.

Kada se sveži spanać, krastavci, kupus, krompir, jabuke… prebace sa kamiona na kamion, selјaci su kretali svojim kućama, širom zemlјe, a kamioni nakupaca zauzimali su, taman pred svitanje, najbolјi položaj na parkingu pijace i čekali prve jutarnje mušterije.

Iako je milicija po celu noć patrolirala okolnim ulicama vešti nakupci uspevali su da naprave posao sa još veštijim proizvođačima. Kako je to sve “promicalo oku” svemoćne milicije u to vreme, ostalo je večna misterija… Ali možda se odgovor i sam nameće, iako se danas veruje da je u to doba sve bilo “čisto” i lišeno bilo kakve “varijante”.

Ko bi noću prolazio pored pijace mogao je da kupi voće ili povrće da ujutru ne rani. Neupućene bi pritom iznenadile neverovatno niske cene.

Međutim, kilogram ili dva se nije mogao pazariti, jedini uslov za nabavku bakaluka bio je kupovina svega što ima u kamionu.

Počeci “veleprodaje”: Kalenić pijaca, 1953. godine. Seljaci iz okoline Beograda dovoze svoje proizvode na volovskim kolima. Ukoliko bi neki nakupac bio spreman da odmah otkupi sav tovar odjednom, mada po nižoj ceni, seljaci bi prodavali i vraćali se kući što pre.

Noćna patrola reportera “Novosti” koja je davne 1969. posetila pijacu prisustvovala je prodaji šest tona spanaća, koji su iz dalekog Skoplјa dovezli izvesni Bajram Ahmet, Bajazit Jakupi i Ismet Iseni.

Povrće je prodato po noćnoj ceni od 600 dinara, a već po otvaranju kapija Kalenića iznos je dostigao 800, pa čak i 1.000 dinara za kilogram.

Dolazili su i poslovali sa nakupcima tih godina selјaci iz Ohrida, Niša, Leskovca, Gnjilana i mnogih drugih mesta širom Jugoslavije.

Nјihov jedini cilј je da na noćnom tržištu uštede svoje dragoceno vreme i vrate se što pre na svoja polјoprivredna imanja. Ovi drugi bez imalo truda, doduše sa malom dozom straha da će ih milicija uhvatiti, zarađivali su i imali svojevrsni monopol na jednoj od najpoznatijih beogradskih tržnica.

Svi su čini se bili zadovolјni i namireni. Paori na brzinu prodali robu, preprodavci zarađivali bez motike, a milicija često nije ni imala naređenje pretpostavlјenih da se nateže sa nakupcima.

U celoj priči bi nadrlјali samo Beograđani koji su ujutru robu plaćali – po znatno višim cenama.