Dokle se stiglo sa idejom o beogradskoj “Aleji nebodera” iz 1930. godine?

Malo je danas poznata nekadašnja ideja velikih beogradskih arhitekata iz prve polovine 20. veka da potez od trga Slavija do Knez Mihailove ulice bude „Aleja nebodera“.

Prema tom planu, čitavom dužinom ulica kralja Milana i Terazije trebalo je da se nalaze visoki soliteri, po uzoru na tada novi model gradova kakav je, na primer, bio američki Njujork.

Najfascinantniji grad na svetu tridesetih godina prošlog veka, Njujork je bio model koji su mnogi poželeli da oponašaju. Spektakularni neboderi bili su novi primer uspešnosti i razvoja jedne zemlje, prava arhitektonska moda, ali i standard „modernosti“.

Neboderi su bili teški za gradnju i projektovanje i samim tim izazivali su sve da se okušaju u takvom poslu.

Istovremeno, postalo je jasno da svaka takva zgrada, od 20 i više spratova automatski postaje zaštitni znak jednog grada i posebno mesto na njegovoj perspektivi, i zato nije za čuđenje da su tadašnje istaknute beogradske arhitekte, ali i prebogati trgovci i industrijalci, poželeli da u Beogradu naprave nešto slično.

Cilj je bio da se pokaže da se grad oporavio od stradanja i pustošenja u Prvom svetskom ratu, da postaje moderan svetski grad u kome se stvara, zarađuje i krupnim koracima hita u razvijeni svet posle vekova tavorenja pod Otomanskom Turskom.

Nije takvo razmišljanje bilo beogradska ekskluziva, i mnogi drugi gradovi su svoj koncept razvoja zasnovali na gradnji visokih zgrada i „aleja nebodera“, poput njujorške Pete avenije ili Brodveja, ali je posebno zanimljivo nešto drugo: ta moda je zahvatila najveći deo njih tek dvadesetak godina kasnije, posle Drugog svetskog rata. U Beogradu se o tome razmišljalo još od 1930. godine!  

Jedan od glavnih je bio čuveni srpski arhitekta Miladin Prljević: već 1934. on projektuje, zajedno sa dvojicom saradnika, današnju Palatu Albanija u Kolarčevoj. Ova, u momentu gradnje najviša zgrada na čitavom Balkanu, predstavljala je krajnju tačku čitave ose. Početna je bila na Slaviji gde Prljević nedugo zatim projektuje ogroman neboder za trgovca Mitića.

Između ove dve tačke trebalo je da se udene još mnogo solitera sa obe strane ulica. Prve veće zgrade, daleko još uvek od nebodera ali značajno više od dotadašnjih parametara počele su da niču na rubu Slavije, u Nemanjinoj ulici, sa planovima i kupnjom parcela u Kralja Milana.

Takođe, pravi neboder niče i 1939. godine na uglu Svetozara Markovića i kralja Milana, prekoputa Cvetnog trga. Bum je krenuo.

Planove i izgradnju prekinula je surovo okupacija zemlje u Drugom svetskom ratu. Ipak, već 1942. godine, usred Drugog svetskog rata na uglu „dva kralja“, ulica Kralja Milana i Kralja Milutina niče visoki soliter. Manje spratnosti, ovaj neboder je ipak bio iznenađenje za namučeni i okupirani Beograd ne samo visinom već činjenicom da je uopšte izgrađen.

Sledeći neboder na ovom potezu podignut je tek dvadeset godina kasnije, 1962. kada na obodu trga Slavija niče istoimeni hotel.

Moderna zgrada stoji i danas, mada već daleko manje primetna nego nekad, oronula decenijskom nebrigom. Ipak, pažljivi posmatrač će i dalje na njoj uočiti skladne linije i, posebno, tu visinu zbog koje je dugo dominirala čitavim prostorom.

Iako je nastala u drugačijem sistemu, zgrada „Hotela Slavija“ je bila direktna refleksija stare ideje o „soliterskom jezgru“ na ovom potezu, i grandiozan omaž njenoj modernosti, kao i Mitićevom nikad ostvarenom neboderu na parceli prekoputa.   

Najviša zgrada Beograda u 20. veku biće završena 1974. upravo na davno zamišljenoj „aleji nebodera“: Palata Beograd. Čuvena „Beograđanka“ i danas je jedan od simbola grada, a danas je odličan pokazatelj davne vizije i koliko je moćno predvidela budućnost.

Iako je u vreme kada je građena delovalo da će svojim dimenzijama „progutati“ čitav centar. Ipak, Beograđani su je brzo zavoleli i još se brže navikli na ovu lepoticu.

Kao što se nikada nisu navikli na mastodonta kakvo je čudovišno zdanje Narodne banke Srbije na obodu Slavije završeno 1991. godine.

Iako liči najviše na nekakav džinovski sarkofag, ova zgrada ipak ima punu refleksiju na „aleju nebodera“ i to ne samo visinom: prema planovima koje su gradski urbanisti predstavili 1972. godine, a opet na tragu Prljevićeve vizije iz 1930. godine, čitav ovaj deo trebalo je da postane ispunjen blokovima i kulama.

Poslednji u nizu, za sada, nebodera na ovom potezu je novi hotel „Hilton“, takođe na ćošku „dva kralja“, samo prekoputa zgrade iz 1942. godine.

Spektakularan i odlično interpoliran u ambijent, ovaj objekat je postao još jedna od tačaka glavne gradske graditeljske i arhitektonske „aleje“.