Kada krenete da izlazite iz Beograda auto-putem ka Šidu, pa prođete Dobanovce, ugledaćete s leve strane još jedno malo naselje, sa crkvom koja nad njim dominira. To nije tipično vojvođansko selo, i nekako je daleko da bi se još uvek smatralo delom Beograda.
Pa ipak, to jeste još Beograd i to opština – Zemun. Naselje je “umetnuto” na parčetu zemljišta koje pripada Zemunu, tačnije Ugrinovcima, iako sa njima nije uopšte povezano putem i nalazi se okruženo opštinama Surčin i Pećinci.
Upravo činjenica da su ove njive nekom čudnom podelom pripale Zemunu, učinila je “plodno tlo” za izgradnju jednog novog naselja – Grmovca.
A nije to bio nimalo veseo, niti zanosan početak.
Do sredine devedesetih jedino novo zemunsko naselje koje se stidljivo stvaralo bilo je – Altina. Oko Batajnice i Zemun polja bile su samo njive, izuzimajući nekoliko velikih fabrika (Koka kola, Galenika, Elektronska industrija). Stari su znali da govore: “Eto, grade fabrike na najplodnijem zemljištu”.
A zemljišta je tada još bilo na pretek. Međutim, potrebe grada su se menjale – neplanirano, čak ne ni stihijski već i eksplozivno.
Ogroman zločin etničkog čišćenja srpskog stanovništva u Hrvatskoj u avgustu 1995. doveo je do priliva golorukih sunarodnika koji je trebalo hitno da se skuće i integrišu u novu sredinu. Haos, šok i snalaženje u hodu… Tako je zemljište podalje od grada unesrećenim ljudima postalo šansa za novi životni početak.
A početak je bio trnovit. Formirana su tri nova naselja: Plavi horizonti u Zemunu, Busije kod Batajnice i Grmovac kod Dobanovaca.
Grmovac je najmanji, gotovo nepoznat Beograđanima i na položaju koji je i danas vrlo nepovoljan, ali ipak pruža kakvu-takvu perspektovu života na obodu grada koji se razvija da svaki kvadrat postaje “zlatan“.
Novi početak je, kako smo već rekli bio težak. Nije bilo mnogo razloga za veselje. Mladi su se i snalazili, ali kako starijima objasniti da su sremske njive njihov novi dom, mesto gde počinju bukvalno od nule. Nazvali smo Plave horizonte, Busije i Grmovac naseljima, ali to su doslovno bile samo njive, isparcelisane samo na papiru.
Kuće su nicale na zemlji, bez asfalta, vode, struje i kanalizacije. Kako su podigli svoja ognjišta, to samo oni znaju.
Grmovac danas broji oko 400 porodica. Crkva svetog Ilije simbol je naselja i mesto okupljanja. Nemaju školu, obdanište, ali imaju svoje domove, okućnice, koji im uz prodavnicu i ispostavu pošte daju uslove za spokojan život na periferiji. Za sve ostale potrebe, moraju da se oslone na automobil i autobus GSP.
Od kolskog puta, makadama, danas su došli do toga da ih od Dobanovaca (od same petlje sa auto-putem) deli širok, dobar asfaltni put, dodatno proširen i obnovljen prošle godine.
Grmovac sada već poprima obrise predgrađa Beograda koje nosi i svoje prednosti – miran život u kući sa sopstvenim dvorištem.
Oko Grmovca buja privredna zona, a uskoro će čitav ovaj kraj na surčinskoj strani, koja im je od Zemuna i bliža, doživeti novi eksplozivni razvoj. Ovoga puta planski.
Njive će preseći nova železnička pruga, a na njima će nići i potpuno novo naselje – Singidunum. Njegovi stanovnici neće čekati i moliti da dobiju asfalt, autobus, vrtić, školu, rasvetu – najpre će se raditi infrastruktura, pa potom podizati zgrade.
Zemunska i surčinska polja, koja se stapaju u zoni auto-puta, za manje od četiri decenije doživeće tako neverovatnu transformaciju. A onda će se i u Grmovcu tražiti slobodan plac i kuća na prodaju, jer će se i miran život na periferiji više ceniti.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
