Crni baron belih Rusa

U maloj ruskoj Crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu nalazi se bela mramorna kamena ploča na kojoj je uklesano ime general Vrangel. Ispod te ploče leže posmrtni ostaci generala Petra Nikolajeviča Vrangela, poslednjeg glavnokomandujućeg carske ruske vojske, flote i avijacije koji je bio poznat kao „Crni baron”.

U sovjetskom viđenju svoje boljševičke Oktobarske revolucije general Vrangel se pominje kao jedan od trojice vodećih belih neprijatelja komunizma uz Denjikina i Kolčaka.

Vrangel je rođen 1878. godine u staroj plemićkoj porodici. Kao rudarski inženjer završio je gardijsku konjičku akademiju da bi tokom Velikog rata postao jedan od najmlađih generala. Bio je veoma visok, vitak, sa brkovima i uvek odeven u kozačku uniformu.

Legenda o Vrangelu nastala je tokom Oktobarske revolucije u kojoj je bio veoma popularan general, kako u beloj vojsci, tako i među stanovništvom. Ovaj, staložen, pravičan i neustrašiv vojskovođa, kako su ga savremenici opisivali, krenuo je sa svojom vojskom protiv Lenjinove Crvene armije sa juga Rusije istovremeno kada je poljska vojska napala boljševike sa zapada.

Crvena armija u nastajanju nije mogla da ratuje na dva fronta pa je Vrangel brzo napredovao ka severu šireći vojsku novim jedinicima i jačajući svoju političku snagu sporazumima sa atamanima koji su priznavali njegovu vlast.

U avgustu 1920. godine formirao je vladu koju su priznale evropske zemlje, uključujući i Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Vrangelova vojska je 14. avgusta 1920. godine do nogu potukla XIII boljševičku armiju pa je posle te bitke imenovan za vrhovnog komandanta ruske vojske, flote i avijacije.

Tog dana pristupilo mu je deset hiljada donskih kozaka.

Međutim, kada je boljševički lider Lenjin uspeo da sklopi primirje sa Poljacima napao je svim snagama belu armiju. Tada su počeli porazi belih da bi na kraju devedeset Vrangelovih pukova bilo zarobljeno na Krimu. Ostatak bele vojske na 1.100 brodova evakuisan je iz Sevastopolja i Feodosije pod zaštitom ratnih brodova zapadnih zemalja. Tako je na put u neizvesnost krenulo oko 100.000 ljudi, od čega 60.000 Vrangelovih vojnika koji su prvo došli do Carigrada, odakle su se rasuli po čitavoj Evropi.

Najviše vojnika došlo je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca jer je kralj Aleksandar pozvao belu rusku armiju koja je bila smeštena na grčkom ostrvu Lemnos.

Samo u jednom danu sa broda u Boki Kotorskoj iskrcalo se sedam hiljada belih ruskih vojnika od skoro četrdeset hiljada vojnika i civila koliko ih je došlo u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Aleksandar im je dao dozvolu boravka, mogućnost da zamene bezvrednu carsku rublju za dinar po paritetu 1:1, da budu smešteni u posebne kasarne, da nastave da postoje kao vojne jedinice, da zadrže oružje, a civilima školovanje na ruskom jeziku.

Jugoslovenski monarh odigrao je veliku ulogu u formiranju Ruske zagranične crkve u Kraljevini SHS, koja se suprotstavljala crkvi u Rusiji koju su „oteli boljševici”. Vrhovni štab ruske vojske smestio se u Sremskim Karlovcima, a kasarna u Beloj Crkvi postala je sedište ruskog kadetskog korpusa.

Njima se Vrangel priključio 1. marta 1922. godine kada je iz Istanbula stigao u Beograd. Ovaj general već 1924. godine osniva „Ruski opštevojni savez”, organizaciju koja se borila za očuvanje jedinstva svih „belih snaga” u izgnanstvu.

Šta je bio motiv kralju Aleksandru da dozvoli da se čitava bela armija stacionira na tlu njegove kraljevine, kao i da aktivno radi na osnivanju ruskih emigrantskih institucija od vojske, preko crkve do vlade?

Većina naših istoričara smatra da je jugoslovenski kralj bio zahvalan bivšem ruskom caru Nikolaju Romanovu zato što je podržao Srbiju na početku Velikog rata 1914. Zahvalnost je postojala, ali to nije bio jedini motiv. Aleksandar, vatreni antikomunista, verovao je u pobednički povratak bele vojske u Rusiju u kojoj su milioni ljudi umirali od gladi u komunističkim eksperimentima.

Ruska vojska u emigraciji, koja je na teritoriji današnje Srbije vršila pripreme za napad na Sovjetski Savez, Aleksandra je doživljavala kao svog vladara. Znalo se da bi ruski presto, u slučaju uspeha kontrarevolucije, bio bez muškog pretendenta jer su samo carica majka i dve sestre pokojnog ruskog cara iz porodice Romanov izbegle smrt. Žene su tokom istorije sedele na ruskom prestolu, ali to nije bilo pravilo, već izuzetak.

Možda je to razlog zbog kojeg je Aleksandar gajio veoma bliske odnose sa ruskom caricom majkom Marijom Fjodorovnom. Zvala ga je sinom i poklonila mu ruku Jovana Krstitelja u znak zahvalnosti za sve što je učinio za rusku vojsku i belu emigraciju. Da li je Aleksandar gajio potajne nade o ruskom prestolu nikada nećemo saznati, ali je Staljin verovao u to pa ne čudi prisustvo generala sovjetske tajne službe Mustafe Golubića 1934. godine u Marselju na dan kada je jugoslovenski kralj ubijen. To je i objašnjenje zašto je sovjetska tajna služba finansirala fašiste iz ustaškog pokreta i VMRO kako bi ubili jugoslovenskog kralja.

General Vrangel je iz Sremskih Karlovaca obilazio Evropu kako bi okupio rasutu rusku emigraciju i pripremio je za rat. Umro je u Briselu u proleće 1928. godine, a njegova porodica tvrdila je da je otrovan.

Govorili su da je ubistvo počinio brat njegovog sluge, koji je kraće vreme živeo u kući sa generalom, navodno sovjetski agent. Sahranjen je na groblju u Ikselu, ali su po njegovoj ličnoj želji njegovi balsamovani ostaci preneti i sahranjeni u Beogradu u maloj ruskoj crkvi na Tašmajdanu.

Na dugom putu preko Nemačke, Austrije, Mađarske i Jugoslavije „vagon u crnim draperijama”, sa posmrtnim ostacima poslednjeg komandanta ruske carske vojske, pun venaca i ratnih zastava, dočekivan je svečano i sa poštovanjem na svim železničkim stanicama do Beograda gde je 7. oktobra 1929. godine, po ličnoj naredbi kralja Aleksandra Karađorđevića, sahranjen uz najveće državne i vojne počasti.

Prva procesija organizovana je u Sremskim Karlovcima gde je general Vrangel živeo. „Bila je to duga procesija sa krstovima i cvećem: episkopi, mitropoliti ruski i naši, ratne zastave i amblemi, ordenje, sve moguće uniforme od najviših do najnižih, kozaci sa svojim atamanima, „predsedatelji” na čelu svojih ruskih kolonija, državnici, ugledni građani, artiljerci bez topova, kavaljerija bez konja. Sve je to odavalo počast „Georgijevskom flagu”, znaku vrhovnog komandanta i njegovoj seni.

Nad otvorenim grobom u Beogradu govorio je najpre patrijarh srpske pravoslavne crkve Dimitrije, koji je u pratnji brojnih mitropolita, a zatim i predstavnik univerziteta i drugi predstavnici, kao i nekoliko ruskih generala, koji su obećavali: General Vrangel! Vi ćete ovde ležati privremeno, po svojoj volji. General Vrangel! Blizu je čas kada će vas ponovo primiti oslobođena sveta ruska zemlja!”, pisao je Marinko Paunović u knjizi „Beograd kroz vekove”.

General Vrangel je tako, svojom voljom, zauvek ostao u srpskoj zemlji koja je raširenih ruku dočekala njegovu poraženu vojsku. Beograd je još jednom postao mesto u kojem se stvarala svetska istorija. Neko će s pravom reći da mi to ne primećujemo. To je duh metropole i velikih naroda za koje je istorija svakodnevica, a ne izuzetak. Beograd i naš narod to svakako jesu.

Autor: Goran Vesić