Čime smo se nekada kupali – gradski sapun

Često čujemo “bar sapun nije skup”. Ali, do ne tako davno se smatrao luksuzom.

U domaćoj radinosti se pravio od masti svinja, koja se u gradu skupljala u okolini kasapinskih radnji, i to tako što se topila te joj se dodavala ceđ od kreča i pepela.

Žuti sapun je imao dodatak smole i koristio se najviše za “veliki veš“. Takođe, mesari su izrađivali sapun kao dodatnu delatnost. Sapuni koji su sadržali sodu su se čuvali na tavanu bar godinu dana. “Peraći” domaći sapun se koristio za kosu ili, ako ga nije bilo, kosa je prana u ceđi te ispirana mešavinom vode i sirćeta. Onda su se pojavili industrijalci.

Početkom dvadesetog veka, a naročito između dva rata, bilo je nekoliko poznatih sapundžijskih industrijalaca koji su na tržište plasirali svoje fabričke proizvode. Bilo je i manjih entuzijasta, kao što je “Vitomir Simić i komp”.

Firma se reklamirala kao “moderno uređena fabrika mirisavih sapuna” koja “izrađuje najbojli kvalitet sapuna za veš” za koji su “garantovali da je bolji od Šihtovog i Apolovog koji se kod nas do sad smatrao kao najbolji”. Isti se mogao kupiti u svim bakalskim radnjama u Beogradu i u unutrašnjosti Srbije, a firma je slala i “besplatne mustre na zahtev“.

U Beograd su stizali i sapuni iz Novog Sada, iz fabrike pod imenom “Prvo novosadsko sapundžijsko društvo” koje je osnovano još 1871. godine. Od 1923. fabrika posluje pod imenom “Albus“, kada je postala jedna od najvećih proizvođača peraćih, brijaćih i toaletnih sapuna. “Albus” se protiv pojave kad “vaše rublje izgleda kao krpa” borio svojim sapunima koji “peru zaista belje od snega“.

Sapuni su se mogli naći u prodavnici “Kod rode” na ćošku Knez Mihailove ulice 31, gde su Beograđani nabavljali i parfeme, “muzikalne” instrumente, bečke karte, domine, šah i sav pribor za bilijar.

Kasnije su se sapuni i pomade (kao “Kaloderma” u plastičnoj, okrugloj kutiji) kupovali u apoteci kod “Moskve”.

Postojala je i radnja Ivana A. Pavlovića koja je prodavala finu jestivu robu (biskvite, fine bombone, ratlluk, alve, smokve i urme) i sapune. Nalazila se na uglu sadašnje ulice Kralja Milana i Andrićevog venca.

Na fotografiji ulaza u radnju iz 1923. godine vide se tri velike reklame za “najbolji domaći” sapun od terpentinskog ulja “Zlatorog”, koji je proizvodila “mariborska tvornica” (proizvodili su i pastu za zube “Klorodont”). Pored je i reklama za “Šonda” čokoladu.

Nema čoveka koji nije znao za kruševački dečji sapun “Merima”. U predratnim oglasima je pisao da pruža “istinsku prijatnost i zadovoljstvo” i “čuva nežnu kožu deteta isto kao i osetljivu kožu dame”. Navodilo se i da “Merima sapun nije još niko nadmašio”, kao i da su “solidnih cena i izvrsnog kvaliteta”.

Ime “Merima”, u arapskom značenju “suza” (u prenosnom, za sapune, čisti kao suza, tj. od prirodnih sastojaka), usvojeno je 1924. godine, ali je firma postojala mnogo ranije i dopremala sapune svuda.

Naime, prvi veći proizvođač sapuna u celoj Srbiji je bio majstor Gligorije Gliša Janković, koji je još 1839. godine u Kruševcu pokrenuo “radionicu za proizvodnju sveća i sapuna” zvanu “Gliša Janković i sin“. Njegov unuk Gligorije Janković Gila je uneo inovacije u proizvodnju koje je video na specijalizaciji u Češkoj i Nemačkoj. Inicirao je, zajedno sa umetnicima, “presovani” beli i žuti sapun, toaletne sapune u raznim bojama, mirišljave, kao i glicerinske i medicinske. Dečji sapun je prvi put proizveden 1919. godine.

Mnoge naše prabake i čukunbake su upotrebljavale Merimine sapune, mada je, u tada oštroj konkurenciji, najveći takmac bio čuveni “Šihtov sapun”. Na kutiji je pisalo: “Schicht jelen-sapun najbolji” a u novinskom oglasu: “Sunce među sapunima je Šihtov sapun – marka jelen” te kako druge sapundžije samo nastoje da ga stignu ali ne uspevaju.

U čemu je bila tajna tog sapuna koga je čak spominjao Momo Kapor, sećajući se detinjstva? “Srbi oduvek mislili da se preteranim kupanjem tanji koža. Kupali smo se samo onda kda se zaista zaprljamo, pa opet, niko nije smrdeo, nego mirisao na “Šihtov” sapun, a kosa na sirće“, opisao je. Sve gospođe su govorile o Šihtovom sapunu koji je bio u upotrebi sve dok nisu došle mašine za veš. Bio je, kratko i jasno, veoma efikasan.

Nemac Johan Šiht je nasledio sapundžijske proizvodne kapacitete svog oca 1848. Jelen-sapun su prodavali od početka kao zaštitni znak. O njemu se govorilo kao da je bio čudotvoran.

U Beogradu je uličnih oglsnih murala za “Šiht” sapun bilo svuda – na bočnim fasadama zgrada uz reklamu za “Sitroen” ili samostalno, na današnjem Trgu republike iz pravca Vasine ulice. Vidi se na mnogim fotografijama, pa i na onoj gde Dragan Ćirković, prvi čačanski akademski slikar, prolazi pored novinarnice.

Može biti da je za mnoge “Šiht” bio neprikosnoven. Bilo je i drugih, kao što je “Elida” Saponije Osijek, opisivan kao “Ideal-sapun, čisti, blagi i odlično parfumisani”. Reklamu je preneo “Ilustrovani list” 1926. godine kao dodatak tekstu “Dama koja se ne boji kritike”.

Ne zaboravmo “Pinolin”, sapun od borovog ekstrakta, koji je preporučivan za kupanje i za “osveženje i pojačanje nerava” i koji se mogao nabaviti u engleskoj drogeriji u Knez Mihajlovoj 33.

Tasa Vlajčić je počeo kao leskovački mumdžija (proizvodio je milikerc sveće) pa je postao sapundžija. 1843. mu se rađa sin Jovan koji će naslediti sapundžijski zanat prvo ga izučivši kod Ča Mite. Nasledio je očev razrađen posao pravljenja sapuna (fabrika je prvenstveno osnovana sa Đorđem Petrovićem Bunzom). Tasa je, prepričava se, započeo tako što je naišao na crknutog vola čiji je loj iskoristio za prve sveće pa onda i sapune. Tasin unuci a Jovanovi sinovi Petar, Todor i Milan su uključeni u biznis.

Najmlađi, Todor, je poslat u Francusku da izučava zanat. Kada se vratio, porodična firma uvodi savremene mašine iz Beča uz pomoć kojih prave odlične sapune za pranje (beli, žuti i šareni) i fine toaletne “pilirane” sapune, bademove, glicerinske i medicinske. Naziv peraćeg je bio “Palma”. Biljna ulja su uvozili iz Marseja.

„Prva leskovačka fabrika mirisavih i peraćih sapuna Jovana Vlajčića i sinova“ je promenila ime u „Kaloderma, fabrika parfimerije, kozmetike i sapuna Jovana Vlajčića i sinova – Leskovac“ i proširuje se na kozmetiku i parfimeriju. Novo ime nisu mogli da zardrže jer je, u stvari, bilo nemačko.

Njihov najpoznatiji sapun se zvao “Dafina” (isto ime su imali, kako je pisalo na velikoj uspravnoj reklami za prvi beogradski sajam od 11. do 21. septembra 1937. godine, šampo, krem, puder, kolonjska voda i dečji sapun), a tu su bili i “bacoap”, mimoza sapuni, “madona” i “Mona Liza”. Firma je bila u sajamskom paviljonu 3 na štandu 38. Radilo se u dve smene. Milan je bio glavni majstor za kuvanje sapuna.

Todorov sin Mita je postao glavni majstor za fabriku sapuna u Beogradu koju su moćni Vlajčići pokrenuli 1. juna 1931. godine.

Na otvaranju fabrike se igralo kolo. Narod je bio srećan iako je sapundžijski zanat spadao u najprljavije poslove, te su na izučavanje istog dolazila najviše deca, pretežno sa sela. Plate 120 radnika su bile male (ništa veće od plate u štofarama od 16 dinara dnevno) a radilo se previše. Rad kod industrijalaca u to vreme nije bio u idealnim uslovima.

Beograd pamti i fabrike sapuna u Carigradskoj 23 (potom je adaptirana u automobilsku radionicu i livnicu, a danas je Umetnička livnica “Plastika”), te u Dubrovačkoj, koju su držali gospoda Mesarović i Jovanović koji su pravili i pomade za brkove, ali nadasve najčuvenija je bila fabrika porodice Vlajčić u Franše d’ Eperea 78 (prva adresa kuće koju su kupili od francuske firme “Vodobuš”).

Zgradu nove fabrike je projektovao ruski arhitekta i građevinski inženjer Valerij Vladimirovič Staševski (radio je i adaptaciju stare kuće i kasnije projektovanje i nadziđivanje nove). Bio je jedan od sedamdeset ruskih arhitekata koji su izbegli u Srbiju posle Oktobarske revolucije.

Ogradu fabrike je takođe projektovao on, i to 1935. godine. Nalazila se u delu koji izlazi na Oblakovsku ulicu, i vodila se u spisku za građevinske dozvole na Oblakovsku 40. Vrednost projekta je bila 10 000 tadašnjih dinara. Današnji Beograđani znaju da zgrada i dalje postoji i kažu da “stoji između Oblakovske i autoputa”. Administrativni deo zgrade (broj 86) danas koristi Institut za tehnologiju nuklearnih i mineralnih sirovina (od oktobra 1952).

Ekonomska snaga fabrike postala je ogromna. U svim postrojenjima se prozvodilo 180 vagona sapuna (150 peraćeg i 30 toaletnog), tj. 1.800.000 kilograma godišnje ili 18.000.000 komada sapuna.

Posedovali su i brendirana vozila da dostavu robe sa logoima sapuna “Dafina i “Palma”. Sirovine i arome su nabavljali iz Francuske, a loj iz Argentine. Za neke sapune se koristilo bademovo ulje, a za neke ulje od bukovog žira, koje je bilo isplativije. Takođe, u luksuznim pakovanjima su bili sapuni sa lanolinom, žućkastom masnom masom koja se dobija iz ovčije vune.

Autorka: Ana Atanasković, spisateljica