Kada danas kažemo “putovanje” pomislimo na naš privatni automobil, auto-put, ili pak autobus, avion. A nekada, „pre rata“, odnosno okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, ta slika bila je potpuno drugačija – simbol za putovanje bili su vozovi i brodovi, jer autobusi nisu bili pogodni za duge destinacije, a avijacija je tek bila u povoju.
A reke, kanjoni, šume i gore – nepregledne močvare, delovali su tada još mnogo veći, jer je prelazak preko svih tih krajeva bio mnogo komplikovaniji. Glavni su bili “ekspres” vozovi koji su, doduše, povezivali samo glavne pravce.
Zvuči neverovatno, ali ako je neko želeo da putuje na sever Bačke kod rođaka, proveo bi i celu noć u plovilu. Plovidba Dunavom i Tisom noću izgledala je kao prelazak Jadrana… Malo sna, a kada se probudite – mrak. Tek ujutro, videli biste nepoznate predele i gradić u čijoj luci se vrzmaju ljudi, čekajući svoje rođake, prijatelje, goste, poslovne partnere, pakete…
Brodovi koji su iz Beograda polazili u leto 1938. godine bili su lokalni (za Pančevo), “šetni”, koji su nedeljom sa popustom vozili za Veliko Gradište i Slankamen, a za dalje destinacije postojali su putnički, ekspresi i mešoviti brodovi.
Tako ste iz Beograda mogli da idete brodom u Šabac, Vukovar, Smederevo, Dubravicu, Staru Kanjižu, Kladovo, Veliko Gradište i Radujevac, ali i u – Budimpeštu, Bratislavu i Beč.
Ipak, glavno prevozno sredstvo bio je voz. Glavna železnička stanica vrvela je od ljudi, a pruge što širokog, što uskog koloseka, presecale su celu našu staru domovinu, Kraljevinu Jugoslaviju.
U potonjoj Socijalističkoj Jugoslaviji voz jeste ostao važno prevozno sredstvo ali, sa razvojem autobuskom i automobilskog saobraćaja, malo po malo neisplative deonice su se gasile i pruga rđala, što se tek nastavilo posle 1990. godine, da bismo danas došli u situaciju da kompletan železnički sistem moramo u potpunosti da modernizujemo.
Vozovi su pre 1941. godine bili deljeni u 6 glavnih pravaca. Tako je u pravcu Zagreba i Ljubljane bilo devet vozova dnevno, a kompozicije su se, po svemu sudeći razdvajale dalje usput. Tako, na primer, u 7.21 je polazio putnički voz za Sarajevo (stizao bi u 23.26), ali i Zagreb (stizao bi u 19.40) i Split (dolazak u 7.15). Do mora se, dakle, putovalo 24 sata “klaj-klaj”.
Ipak, spomenuti voz bio je putnički. Kada se pogledaju satnice brzih vozova, može se reći da su brzine na glavnim pravcima, ipak, bile zavidne. Tako smo pre 2. svetskog rata ipak imali moderan prevoz između glavnih centara stare države. Brzi voz koji je polazio za Zagreb u 9.25, prestigao bi onaj putnički koji je krenuo više od dva sata pre njega i u Zagreb stigao već u 16.50.
U ovom pravcu išlo se i za Banja Luku, Sušak, Maribor, Ljubljanu, a bila su i direktna kola do Milana.
Što se tiče severnog pravca, tu su bili vozovi koji su preko Novog Sada išli do Starog Bečeja, Sombora, Subotice i naravno Budimpešte.
Sarajevo je sa Beogradom bilo povezano i preko Užica, a tim putem se išlo i za Umku, Obrenovac, Valjevo, pa i dalje za Mostar i Dubrovnik. Put do Dubrovnika trajao je više od dana putničkim, a tačno 24 sata brzim vozom.
Kada je u pitanju “južna pruga” vozovi su išli do Niša, Skoplja, Sofije, Kraljeva. Đevđelije, Vrnjaca. Ekspresni voz koji bi iz Beograda krenuo u 7.45 u Nišu bi bio već u 11.33, dakle, za manje od 4 sata, skoro kao današnji autobus!
Putnički je, ipak, zahtevao malo duže putovanje, pa je kretao u 8.20, a stizao u 15.15.
Postojao je i pravac ka Maloj Krsni, kojim se išlo za Požarevac i Smederevo, ali, takođe, i za Skoplje i Kraljevo.
I naravno, čuvena stanica Beograd Dunav imala je dosta polazaka ka Pančevu, Petrovgradu, Vršcu, Beloj Crkvi, Kovačici, a bilo je i vozova koji su preko Banata vozili do Subotice.
Postojali su i prigradski, lokalni vozovi, preteča današnjeg BG voza. Oni su išli do Resnika, Ripnja, Batajnice, Zemuna, Belog Potoka, Aranđelovca i Banje Koviljače. Sa stanice Beograd Dunav vozovi su išli do Pančeva i to su bili su “motorni”, dakle, slični današnjim dizel vozovima (šinobusima), a ne “ćire”.
Zaljubljenik u istoriju tehnike i svega što se nekada kretalo na točkovima, bilo po kaldrmi, šinama ili asfaltu. Mašinski inženjer po struci, aktivan u razvoju motornog saobraćaja.
