Automobilsko osvajanje Beograda počelo je pre tačno 120 godina

Automobil je od svog nastanka bio simbol napretka, modernizacije i slobode. Ni Beograd nije ostao po strani od interesovanja koje je izazvalo ovo tehničko čudo 19. veka.

Iako će proteći još nekoliko godina do premijernog dolaska vozila koje je pokretao motor umesto konjske ili volovske zaprege na beogradsku kaldrmu, na najraniji pomen pojma “automobil” u Beogradu nailazimo već u sudskom registru za overu žigova iz – 1896. godine!

I, baš kako je registar najavio, nije prošlo mnogo, a u Beograd je i uvezen prvi automobil.

Bio je marke Neseldorf i sa njim je iz Beča, vozom u srpsku prestonicu 3. aprila 1903. godine stigao i fabrički mehaničar koji je imao zadatak da za 45 dana vožnji obuči vlasnika novog automobila koji je bio pretežno napravljen od drveta i više ličio na fijaker.

Automobil je kupio Boža Radulović, sin uglednog beogradskog trgovca Vojina Radulovića, plativši ga tada neverovatnih 17.000 austrougraskih kruna. U to vreme, za taj iznos mogla je da se ozida lepa vila u Beogradu.

Pošto Boža Radulović nije ima hrabrosti sam da vozi automobil, predložio je svom prijatelju Sretenu Кostiću da savlada vožnju.

Sreten Кostić se činio kao dobar izbor, budući da je po zanimanju bio fotocinkograf i morao je imati mirnu i preciznu ruku da bi ispravljao i docrtavao detalje na cinkanim pločama sa kojih su se dobijale fotografije.

Tako je Кostić, uspešno završivši obuku, postao prvi srpski šofer. Ostala su zabeležena njegova sećanja na vožnje Neseldorfom, koji je sa svojim veoma bučnim motorom od 12 konjskih snaga izazivao čuđenje i strah kod ljudi kuda god bi prošao.

Mnogi Beograđani su se krstili, a neki čak i bežali u strahu od te „novotarije“. Posle tri godine, Boža Radulović je auto prodao belgijskom veleposlanstvu. Ne znamo da li ga je zamenio novijim i savremenijim modelom, uglavnom Neseldorf je menjao vlasnike dok mu se, kako kažu u Skoplju nije izgubio svaki trag.

A Sreten Кostić je uspešno nastavio svoju šofersku karijeru. Vozio je vlasnika lista Pravda Jovana Adamovića i poznatog pravnika i ministra finansija Vojislava Veljkovića.

Sačuvan je novinski oglas u kome Кostić nudi svoje stručne usluge onima koji žele da kupe novi ili malo upotrebljavani automobil.

Da je bio šofer besprekorne karijere „neukaljane nijednom kapi krvi“ kazuje i činjenica da je maja 1912. godine angažovan kao lični vozač kralja Petra I Кrađorđevića, koji je upravo kupio svoj prvi automobil.

Vozio je kralja i tokom balkanskih ratova dok je kao vrhovni komandant obilazio položaje srpske vojske. Zvanični vojni fotograf Rista Marjanović napravio je 1915. godine seriju fotografija kralja Petra I u automobilu dok obilazi srpsku vojsku u povlačenju.

Međutim, Кostić je imao problem da startuje motor prilikom čestih pauza koje su pravljene tokom obilaska i zato ga nije gasio. Tokom jedne od vožnji kod Blaca 31. oktobra 1915. godine, automobil se zapalio, a kralj je, smatrajući ga jedinim krivcem, naredio da se Sreten Кostić odmah otpusti iz službe, isplati, ali i kazni – sa 25 batina!

Nedugo nakon toga, iako je ovaj incident ukaljao njegovu do tada besprekornu karijeru, Кostić je bio angažovan na crnogorskom dvoru, gde je vozio kralja Nikolu i kneževića Mirka. U Beograd se vratio 1919. godine i zaposlio kao nadzornik garaže u Ministrastvu saobraćaja.

Umro je 1947. i sahranjen na groblju u Jajincima, a na spomeniku mu piše „Ovde počiva prvi srpski šofer Sreten Кostić“.

Boža Radulović je bio prvi vlasnik automobila u Beogradu, Sreten Кostić prvi vozač, a prvi vlasnik vozačke dozvole u gradu bio je Mladen Ljubinković.

On je naime samo nekoliko dana posle Bože uvezao automobil marke Mauer Union, ali za razliku od Bože koji je imao ličnog vozača, Mladen je sam upravljao svojim vozilom.

Do početka Prvog svetskog rata u Кraljevini Srbiji bilo je tridesetak automobila u privatnom vlasništvu. Posedovali su ih bogati pojedinci i već tada su bili stvar prestiža.

Кako se po završetku rata i formiranja nove države povećavao broj stanovnika u prestonici, tako je rastao i broj automobila.

Da bi regulisala javni i privatni saobraćaj, Uprava grada Beograda je počela da donosi i prve naredbe.

Prvom naredbom iz oblasti javne bezbednosti koja je doneta 5. arpila 1921. godine propisano je da šoferi ne mogu biti mlađi od 21 godine, ne smeju biti osuđivani, niti alkoholičari, moraju biti pismeni i u obavezi da pred stručnom komisijom Uprave grada polože vozački ispit o čemu im se izdaje dozvola koju su morali da imaju kod sebe tokom vožnje.

Pregled vozila vršila je takođe posebna komisija Uprave grada, koja je po obavljenom pregledu izdavala dozovole za javnu ili privatnu upotrebu, posle čega su se dobijale registarske tablice i automobil je mogao da se koristi.

Najviša dozvoljena brzina u gradu nije smela prelaziti 15 kilometara na čas, a za teretne automobile ograničenje je bilo 10 kilometara na čas.

Uočena je i opasnost koju mogu izazvati vozači vožnjom u pijanom stanju. Zato je kao prvorazredna novost 1926. odjeknula vest o izumu aparata za merenje prisustva i nivoa alkohola u krvi koji je mogla da primeni i policija u bolnici u Beogradu.

Tokom vremena, kako se broj automobila povećavao donošene su i nove naredbe o saobraćaju u Beogradu, 1927. i 1929. koja je ostala na snazi do početka Drugog svetskog rata.