Mučilišta nacista postoje i danas u Beogradu

Nije mnogo vremena prošlo od trenutka kada su euforičnog 27. marta 1941. godine hiljade demonstranata marširale ulicama Beograda, prkoseći Hitleru i priključenju Jugoslavije Trojnom paktu, i zastrašujućeg avionskog razaranja grada koje je usledilo kao nacistička odmazda nekoliko dana kasnije, 6. aprila, do pune vojne okupacije Trećeg rajha kada je Beograd od moderne prestonice velike kraljevine postao nacistička tvrđava i centar Nedićeve kvazi države. Nacisti i njihov aparat, zajedno sa domaćim kolaboracionistima, dali su sve od sebe da naprave propagandni utisak „vraćanja života u normalu“ i prividnog uključenja Beograda u sistem koji je vladao u monstruoznoj Hitlerovoj „novoj Evropi“.

Svako ko bi danas prelistao stranice “Novog vremena”, tada dostupne beogradske štampe pod strogom nacističkom kontrolom, pomislio bi lako da je rat zaista bio završen, kako se tumačilo, a Beograd počeo da živi uobičajenim životom. Počišćene su ruševine, otvorene kafane, proradili su tramvaji, pozorište, škole… Sve je trebalo da pruži sliku kao normalnog života. Ali, odmah po početku okupacije počele su da se dešavaju strašne stvari.

Na Kalemegdan se prisilno dovode beogradski Jevreji sa Dorćola koji u redovima čekaju da ih nacisti prvo obeleže žutim trakama oko ruke i našivenom Davidovom zvezdom na odeći u čijem centru je stajalo slovo „J“. A posle te trake i zvezde sledio je ubrzo i put u logor: prvo na Topovske šupe na Autokomandi, i odatle na streljanje u Jajince i selo Jabuka kod Pančeva, a zatim i preko reke Save, gde se na Sajmištu za jevrejske žene i decu pripremala fabrika smrti zvana „Judenlager Semlin“, pa vožnja kamionom ubicom, gasnom komorom, do mesta ukopa. Ulazili su živi u to strašno vozilo, a iznosili su ih ugušene i zakopavali u već započetim masovnim grobnicama u Jajincima.

Moglo je da se propagandno štima da sve izgleda normalno, ali ljudi iz tramvaja gledali su nesrećne sugrađane “niže rase” kojima je, dok su još i koračali ulicama, gradski prevoz postao – zabranjen, a svaki razgovor sa njima nepoželjan. A onda, jednog jutra, na banderama duž Terazija dočekala su ih obešena tela  – bleda namučena lica i sveže rane od metka iz kojih je curila krv – bili su slika novog poretka i znak onoga šta čekla rodoljube koji nisu mogli da se pomire sa okupacijom svoje zemlje.

E, u takvom gradu, gde je na silu uspostavljena lažna normalnost, duhovi nisu mogli da miruju. Patriotski žar sa protesta 27. marta guši se ekstremno surovo, u podrumima, tamnicama i zatvorima Gestapoa. Guši se mecima, šibanjem i mučenjem. Zatire se svakodnevnom Smrću.

Zatvori su se samo širili. Sve je, naravno, bilo organizovano tako da se baš i ne vidi, a verovatno se u narodu slutilo kakve se sve strahote dešavaju iza rešetaka nemačkih ćelija. Jer, poruka koju su Nemci svojom brutalnošću demonstrirali spomenutim bešenjem tela ubijenih rodoljuba, bila je nedvosmislena. Nisu imali šta više da kriju.

Jedan od zatvora, bolje reći mučilišta, nalazio se pored samog Trga republike. U masivnom zdanju Ratničkog doma, današnjeg Doma vojske, tačnije, u njegovom podrumu, bilo je mesto za neprijatelje nacizma. Dok su logori bili namenjeni uništavanju čitavih naroda, poput Banjice ili Sajmišta, uhapšeni politički neprijatelji su držani u zastrašujućim samicama i trpeli su svakodnevno mučenje kakvo je teško i zamisliti, da bi odali sve tajne i saradnike uključene u pokret otpora.

Tu se nalazio 20 samica i, kako kažu oni koji su u kasnijim vremenima zalazili u ove prostorije, danas nažalost i dalje nedostupne javnosti, unutra postoje i tragovi zatočenika – potpisi na zidovima. Teško je zamisliti da je iko od njih ikada više video svetlost dana u punom sjaju. Memla, tama, zagušeni prostor i gomila pregrada donosili su miris smrti i bola.

Prvi zatvor nacističkog Gestapoa bio je u nekadašnjoj zgradi Suda na današnjem Trgu Nikole Pašića koja je posle rata srušena, a baš u dvorištu tog zatvora, na mestu današnje fontane, streljani su rodoljubi čija su tela odmah zatim bila obešena na Terazijama.

Specijalna nemačka policija imala je i zatvor u zgradi na Obilićevom vencu 4 ali se brzo popunio. Valjalo je uništiti svaki otpor, prodreti u svaki stan, izvući svakog neprijatelja. Stoga se otvorio još jedan zatvor koji je imao desetak ćelija, u potpunom mraku, bez vazduha i u užasnim uslovima, a na adresi današnjeg Rudarsko-geološkog fakulteta, u bivšoj Konjičkoj kasarni, u Đušinoj ulici. U nekadašnjim mučilištima ovog zatvora tokom devedesetih godina bila je otvorena popularna diskoteka čiji gosti nisu mogli ni da pretpostave istoriju mesta u koje su izašli u noćni provod.

Zatvor-mučilište je bio i u kući na Topčiderskom brdu, u današnjoj ulici Vladete Kovačevića, gde su po istoj zločinačkoj matrici, svakodnevno dovođeni i mučeni srpski rodoljubi, pripadnici pokreta otpora, monarhisti i komunisti, koji su želeli da vide slom nacizma i izbore se za slobodu svoje zemlje i naroda. Gestapo to nije praštao, a cena je bila samo jedna: život. Zanimljivo je da je u toj kući u stanu na spratu tokom okupacije živeo i ozloglašeni šef beogradskog Gestapoa Bruno Zatler koji je na terasi voleo da ujutru pije kafu i čta novine dok su tihom ulicom iz podruma odjekivali krici mučenih.

Ostalo je zapamćeno da je u proleće 2002. godine zaposlene u toj kući posetila stara žena koja ih je zamolila da je puste da siđe u podrum, rekavši da je tu bila mučena 1943. godine kao mlada članica pokreta otpora. Kada je ušla počela je da plače, pod teretom strašnih uspomena, i zatim je pronašla mesto gde je tada prstenom urezala svoje ime iza jednog od radijatora, čekajući red za streljanje u Jajincima. Od smrti je bila spašena jer je uspela da ništa ne oda, praveći se da je greškom uhapšena, pa je bila puštena posle izvesnog vremena, sa brojnim ranama na duši i telu.

Ko je pao u ruke nacistima, nije imao čemu da se nada. Tek je poneki preživeli čudom preostao da posle rata svedoči o užasima koji su se odigravali pune četiri godine u zdanjima pored kojih danas prolazimo, bez ikakve pomisli kakve su horore videla u to strašno vreme. Da zidovi tih nekoliko zdanja u Beogradu mogu da govore, ispričali bi nam storije koje daleko prevazilaze maštu režisera svih filmova i serija strave i užasa…