U vreme kada je sredinom 1980-tih kriza ozbiljno uzdrmala temelje tadašnje države SFRJ, mlade generacije su tražile neki novi jezik, značenja i vrednosti. Niko nije mogao da zamisli da će Jugoslavija pasti kao kula od karata, ali da neke nekontrolisane vibracije postoje, svi su osetili.
Za mlade kreativce, studentske novine i pokrete, ta situacija je bila plodno tlo, jer su mogli da daju različita tumačenja novim pojavama, da ih ismevaju, bodre ili podržavaju.
Vrednosti su počele da se sukobljavaju, a ljudi sve manje da se čuju i razumeju. Ali, alternativna jugoslovenska scena cvetala je bolje nego ikad. To je bila eksplozija kreativnosti, a oni koji su 1987. bili u najboljim godinama pamte sigurno jednu neobičnu knjižaru u centru Beograda, na velikom raskršću ulica Njegoševe i Borisa Kidriča (danas Beogradske).
Dok su među političarima rasle tenzije, Slovenci vodili svoju priču, narodi počeli podozrivo da se posmatraju, kada su svi pričali o demokratiji, a brinuli za radna mesta u posrnuloj privredi, mladi koji su u ovoj knjižari radili ili je posećivali, imali su osmeh na licu.
Lagano, podrugljivo i s visine posmatrali su bolnu stvarnost klinički mrtve zemlje. Da je bilo neko drugo vreme, njihovi proizvodi — škakljve, ali veoma kreativne i duhovite poruke i parole – tajnim službama zadale bi mnogo posla. Ipak, bio je to trenutak kada su političari imali neke druge brige, a mladi su bili inspirisani da stvaraju.
Ova knjižara zvala se Magna Charta. Među brojnim Beograđanima važila je za najbolji izbor kada je potrebno kupiti neki kreativni poklon, suvenir, ili sebe okititi nekim novim simbolom, značenjem, parolom. Bila je “angažovani” pandan pomodnom “Sebastianu” u Knez Mihailovoj gde su se prodavale “fensi” stvari.
Bedževi su kao tadašnji istaknuti modni detalj stigli od engleskih pankera i munjevito se primili kod nas, a poruke na njima bile su lokalne, šaljive, ali često i neskriveno političke. “Gibanje” koje se već osećalo “u narodu” moglo je da se tako lako uoči na reverima kaputa i sakoa, za svakog ko je hteo da čita šta piše na tim plehanim krugovima. Jer, tada nije bilo termina poput “stranke”, “izbori”, “kampanje”, “opozicija”: državom je više od 40 godina vladala ista grupa ljudi, i nije joj na pamet padalo da odstupi. A građanstvo je već bilo umorno od jalovosti i besciljnosti takvog sistema, i želelo je promenu.
“Najnoviji proizvod knjižare su bedževi. Zna se da u Sloveniji postoji bedž na kome piše Slovenija moja dežela (zemlja), tamo radi dosta Bosanaca, pa smo i njima omogućili da imaju svoj bedž“, pričao je prodavac u Magna Charti u jednoj zanimljivoj TV emisiji u produkciji tadašnje TV Beograd jeseni 1987. godine koja se zvala ZIP -“Za i protiv”.
A na bedžu pisalo je — “Bosna, moja dežela”. Bilo je to naizgled šaljivo ali ustvari smelo izokretanje slovenačkog simbola i jedna naivna vera u zajedničku jugoslovensku budućnost…
Jedan bedž bio je posvećen Živku Živkoviću, legendarnom direktoru Beogradskog vodovoda koji nije imao dlake na jeziku.
“Volim ćirilicu”, piše na latinici i “Volim latinicu“, na ćirilici. Zanimljivo.
“Kupi Yugo, ne traje dugo”; “Obrali smo bostan”, “Zaigraće mečka i pred tvojom kućom” (uz znak Mercedesa); “Nije tvoje da razmišljaš”; “Ostani još malo”…
Ideje potiču od mladih, ali kupaca ima svih generacija, otkrivali su prodavci.
“Kupuju svi, pošto nekako srećom uspevamo da pogodimo stvari koje su prilično univerzalne. Svako ko prođe pored radnje i čita ove bedževe, svejedno da li je radnja otvorena ili ne. Ljudi stanu, smeju se, zabave se minut, dva ili tri i onda odu na posao nešto srećniji nego što su bili”, pričao je jedan od zaposlenih u knjižari.
Nisu tu samo bili bedževi, već i razni drugi predmeti, posteri, majice. Ali svaki je nosio jaku društvenu poruku.
Na primer, kecelja sa srpom i čekićem i natpis “Heroj socijalističke kuhinje”, a kraj nje kecelja sa američkom konzervom, čiji poklopac liči na gađanu metu i natpis “Instant hero”.
“Izgleda da mnoge domaćice vrlo rado nose te kecelje. Nekoliko komada od obe kecelje smo izvezli u Sloveniju”.
Ali, gde su tu bile knjige!? Jer, Magna Charta je najpre bila knjižara.
“Jugoslavija je verovatno jedina zemlja na svetu gde knjiga nije kulturno dobro, nego kompatibilni deo nameštaja koji se uklapa u regale i police. Međutim, poskupela je u poslednje vreme izuzetno, pa je sve teže običnom čoveku da nabavi dva metra knjiga. Zbog toga smo mi napravili ovu knjigu od drveta koja je šuplja, lagana i po svojoj debljini sigurno jeftinija od ovih knjiga koje se prodaju u drugim radnjam”, pričao je prodavac.
“Mi zagovaramo liniju individualizma“, iskreni su bili prodavci.
Ipak, nije još dugo potrajalo. Već u narednim godinama bedž je prestao da bude glavni modni detalj, a politički slogani su našli nove i strašnije platforme. Ubrzo će doći nova kriza, još jača od jugoslovenske iz 1980-tih, a sa njom sankcije, ratovi, siromaštvo. Magma Charta se tiho ugasila i zauvek sa svojom “subverzivnom” i duhovitom misijom iščezla u zaboravu. Danas se na njenom mestu nalazi lokal sa brzom hranom.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
