Pometnja u Glavnom telefonu zbog pogrešnog imenika

Iz današnje perspektive, kada više niko ne zna napamet nijedan telefonski broj, pa čak ni najbližih, jer celokupan imenik imamo na raspolaganju “u sekundi” u mobilnom telefonu, krajnje čudnovato zvuči jedna priča od pre sedamdesetak godina. Ali je veoma ilustrativna za prikaz toga kako su se stvarale nelagode i problemi onda kada nismo umeli da koristimo tehnologiju koju smo imali na raspolaganju.

Akteri su bili zaposleni u nečem što se zvalo Glavni telefon i dokument koji su koristili u svakodnevnom poslu pod nazivom Spisak korisnika, što je bio – telefonski imenik. Veoma manjkav, ispostaviće se.

Proces telefoniranja je bio takav da se prilikom uspostavljanja veze, najpre morao da se kontaktira pomenuti Glavni telefon odakle bi njegovi operateri dalje uspostavljali vezu sa onim ko se pozivao. Odnosno, tražili bi broj korisnika ukoliko ga onaj ko zove nije znao, što je najčešće bio slučaj: “Ovde Branko Petrović sa Dorćola, dajte mi vezu sa mojim rođakom Đokom Markovićem iz Zemuna…“

Ali, Obaveštajni biro Glavnog telefona, famozni broj 08, nije imao potpunu evidenciju svih brojeva i korisnika, pa službenici nisu uspevali da izađu u susret svima koji su želeli da se čuju sa nekim. Da postoji problem, najvišim funkcionerima tadašnje države postalo je jasno kada ni oni sami nisu mogli da dobiju onog ko im je hitno bio potreban. Sekretar Sreskog narodnog odbora u Kosjeriću uzalud je čitav dan tražio vezu sa ministarstvom u Beogradu ali je nije uspostavio jer u Glavnom telefonu nisu znali – koji broj da pozovu.

Nepravilnosti su stizale i usled neurednosti u radu pojedinih odgovornih službenika, ali i ustanova i preduzeća koji nisu Glavnom telefonu prijavljivali tačne podatke o posedovanju i rasporedu telefona. Tako se nisu javljale promene prilikom selidbe ustanova i zauzimanja novih telefona, kao ni promene naziva ustanova.

Na primer, preduzeće “Promes” promenilo je tada naziv u “Stig“, ali ne i u imeniku. Tako su svi koji su pozivali Obaveštajni biro i tražili “Stig” odbijani jer u zvaničnoj kartoteci nije postojalo to ime. Tek kada je sasvim slučajno službenik biroa to saznao, pozvao ih je i zamolio da zavedu nov naziv preduzeća, problem je rešen.

Kao što rekosmo, ni državne ustanove nisu bile imune na ove muke. Ministarstvo trgovine i snabdevanja FNRJ se tako bilo preselilo u prostorije bivšeg osiguravajućeg zavoda “Jugoslavija”: tu su zatekli izvestan broj telefona kojima su se služili ali se niko nije setio da ih prebace na svoje ime, već su se oni i dalje vodili na starog vlasnika. U Ministarstvu finansija se zbog premeštanja pojedinih odeljenja događalo da, recimo, neko traži bankovno odeljenje, a dobije sekretarijat. Takođe, kada je nekom potrebno budžetsko odeljenje on je završavao u sektoru plan i predračun.

Zato su se 1947. godine po naredbi “s vrha” izuzetno ubrzale pripreme za štampanje novog telefonskog imenika koji je trebalo da olakša rad telefonskoj službi. Sve ustanove i preduzeća pozvane su da dostave tačne podatke o telefonskim brojevima koje je tako trebalo evidentirati konačno u imeniku.

Uredništvo imenika je i po svom saznanju unelo mnoge korekcije, pa je tako, naprimer, umesto Zemaljske uprave tekstilne industrije ispravljen naziv na Glavnu direkciju tekstilne industrije, a slično je bilo i sa Zemaljskom upravom za promet građevinskim materijalom koja je prerasla u Glavnu direkciju građevinske i drvene struke.

Međutim, samo inicijativa Glavnog telefona nije bila dovoljna, a dobre volje nije bilo kod mnogih, pa su se muke sa brojevima i telefoniranjem, na žalost, nastavile još godinama…

Sve ovo deluje potpuno neverovatno ako znamo da se samo sedam godina nakon što je Graham Bel uopšte izmislio telefon, prvo “halo” čulo i u Beogradu. Bilo je to 14. marta 1883. godine. Sa jedne strane je govorio Tihomilj Teša Nikolić, srpski ministar vojni, a sa druge kapetan Kosta Radisavljević. Zabeleženo je i da je za to bio najzaslužniji Panta Mihajlović, savetnik i prijatelj Nikole Tesle koji je iz Njujorka, gde je bio šef firme “Simens-Halske”, rešio da se vrati u Beograd i modernizuje Srbiju.

Međutim, ni sam Mihajlović nije nailazio na odobravanje vlasti i naroda pa je zato samostalno, od sopstvenih para, povezao kafanu “Tri lista duvana”, u kojoj je bilo smešteno inženjersko odeljenje vojnog Ministarstva, i kasarnu na Paliluli. Tako je na toj relaciji i obavljen prvi telefonski razgovor u glavnom gradu, da bi u maju 1897. godine u Beogradu proradila prva telefonska centrala smeštena u Kolarčevoj zadužbini u kojoj se tada nalazila Glavna beogradska pošta i Glavni telegraf.